Зашто је Бог створио сузе?
Да нам помогне да без речи искажемо тугу.
Да нам помогне да бар тренутно олакшамо душу и
одагнамо делић бола.
Да покажемо да смо људи, а људе боли патња
оних које воле.
Моја мама је ретко плакала. Заправо, кад прочепркам
по сећањима, можда овај мој закључак и нема много везе са истином. Ретко је плакала
пред људима. Када је било неиздрживо тешко, када је туга ликовала, у њеним
очима појавиле су се незаустављиве сузе које би брзо склизнуле низ образе, а она
би их још брже избрисала као да се извињава и немо каже:'' Ништа, ништа! Не
брините! Ово је сасвим случајно.'' А није било случајно, било је спонтано, било
је људски. Био је то израз најболнијег осећања. Сада, после много година
разумем и зашто. Није желела да наноси
бол сестри и мени јер је знала да је деци најтежа мамина суза.
Понекад сам је налазила у најудаљенијем кутку
дворишта, у њеној соби, или у башти, како тихо плаче. Мислила је да је ту
сигурна и да је нико неће пронаћи. Ипак, некад је бивала ''ухваћена.'' Плакала
је тихо, најтише, без јецаја, без гласа, без публике, са болним грчем на лицу.
Плакала је најискреније и најтужније, склоњена од свих, склоњена од нас, наших
погледа и запиткивања. Кад сам одрасла нисам је више ни запиткивала. Знала сам
све... Само сам је тешила. А тешко је утешити сломљено срце и дати неком наду.
Мама је умела истовремено да пева и плаче.
Није могла да одоли стиховима песме ''...Борим се борим, борим са собом, болна
сам душо, болна за тобом.'' И била је болна због преране смрти њене прве и
једине љубави, оца њене деце, њеног пријатеља, њене сигурности... Због сестре и
мене и наших живота.То су били тренуци слабости. Борила се и није дала
осећањима да завладају њеним животом. Сакрила их је у најдубљи кут срца и
чувала до задњег дана.
Због неког чудног сплета околности
када је мама умрла нисам је ожалила
онако како сам осећала. Нисам је оплакала... И ја не волим да плачем пред
другима, а живот је хтео да баш у то време никако не будем сама. А желела сам
да будем сама са својим болом и својим
мислима. Годинама су ме те неисплакане сузе пекле. У једном тренутку ослободила
сам се тог осећања. Можда је мама управо
тако желела. И њој су тешке моје сузе као што су мени њене биле. Није волела да
је ико жали за време њеног живота. Сигурна сам да је њена жеља била, да је и после
овоземаљског живота нико не жали. Нашла је свој мир.
Гледајући мамину слику на
споменику на којој је насмејана баш како и желим да је памтим, увек помислим да је сада срећна. Ослобођена је свих
земаљских патњи и боли и нашла је сигурно место поред своје љубави, поред мог
тате. Надам се да су окружени анђелима.
Ово размишљање одагнало је моје неисплакане
сузе, одагнало грч у грудима који ме је
годинама стезао, створило ми нову веру.
Сада о мами причам са осмехом на лицу и сећам
се њених шала, њеног смеха, звонког мецосопрана који пева у црквеном хору,
њених савета, њене мудрости и њене љубави.
Ипак, кад ми је баш много тешко, сетим се и
понеке мамине сузе. Пустим и ја коју, онако, у самоћи да олакшам душу и наставим
да корачам даље кроз живот.
Луција Тасић
Нема коментара:
Постави коментар