недеља, 13. септембар 2015.

Награда на ликовном конкурсу за Александру Станковић

Ученица 5. разреда  ОШ''Драгољуб Илић'' из Драчића Александра Станковић, освојила је награду за  рад урађен у 4. разреду на ликовном конкурсу ''Даница Јовановић.'' Конкурс је организовало Друштво српско-грчког  пријатељства  у сарадњи са ОШ'' Браћа Груловић'' из Бешке. Ову лепу вест саопштила нам је учитељица Слађана Боројевић која је била један од организатора овог догађаја.
Даница Јовановић је прва српска академска сликарка,  рођена 1886. године у Бешки, школована у Новом Саду, Београду и Минхену. Трагично је настрадала у Првом светском рату.  Имала је 28 година када је стрељана испод Петроварадинске тврђаве.  Представља једну од најзначајнихих српских сликарки из доба модернизма  с почетка 20. века. Живела је само 28 година, а иза себе оставила збирку од преко 100 слика. Један део слика сачуван је у Матици српској , Народном музеју и Историјском музеју Србије, а већи део се налази у породичној заоставштини. 
 На конкурс је пристигло више од 250 ликовних и литерарних радова. 
Александра Станковић   насликала је портрет чувене сликарке.
Додела награда била је 12.септембра  2015. у ОШ'' Браћа Груловић'' у Бешки. Поред дипломе, ученица је добила и пакет у коме су спаковане различите врсте бојица, блок за сликање, слаткиши, књиге...

  Награда је измамила предиван осмех на лицу наше Александре

 Александрин рад 

 Пано са радовима ученика ОШ''Браћа Груловић'' учитељице Драгице Десанчић био је најзапаженији и најбогатији предивним радовима

                                  Јелена Тишма додељује награду нашој Александри

 Вероучитељ Горан Груловић председник је Друштва српско-грчког пријатељства,  и потомак породице Груловић чије име носи школа. Био је предиван домаћин.

 Награђени ученици

Дочек у ОШ''Браћа Груловић'' у Бешки био је величанствен. Љубазни учитељи и наставници ове школе учинили су све да се осећамо посебно. Школа има преко 400 ученика и обилује радовима ученика и њихових креативних учитеља.
 Део сценографије из представе о Даници Јовановић коју су ученици извели у Немачкој на немачком језику где су изазвали и сузе и громогласан аплауз немачке публике у парадоксалној ситуацији јер су ову сликарку  Немци стрељали.



Рукотворине- годишња доба од пур пене у великом формату красе зидове ходника, а рад су креативне учитељице Биљане Ћосовић.




И најлепше остављамо за крај. Предивна учионица наше домаћице учитељице Драгице Десанчић која нас је и обавестила за овај конкурс и која се потрудила да нам овај дан учини незаборавним.






Поклони урађени срцем
 Сремац урађен дечјим рукама


 А ово су гипсани радови учитељице Драгице Десанчић урађени за продају на Бешка фесту на коме су њени ученици имали пуно успеха и зарадили средства  за уређеље учионице.



Хвала љубазним домаћинима ОШ''Браћа Груловић.'' Желим им пуно успеха у  годинама које су пред нама.




субота, 5. септембар 2015.

А трећег дана прваци, постају прави ђаци...

Сваке 4 године, учитељи се подмлађују са новом генерацијом ђака првака, али се тешко навикавају на то. Испратимо децу са којом се саживимо, чији проблеми постану и наши, због чије се среће радујемо, а због њихових малих туга тугујемо. .. И... мислимо да су најбоља генерација до сада (иако никад не заборављамо ни оне старије, само се сваке 4 године везујемо за нове ђаке), па онда нехотице поредимо прваке са четвртацима, па мислимо колико су они били бољи и зрелији, а заправо само заборављамо да је све било исто.
Заборављамо да нису знали да изваде прибор из торбе, да нису разликовали ни предмете ни свеске ни уџбенике, да смо сваком морали вадити из торбе све што је потребно за час, отварати свеске и књиге, прстом показати сваки задатак који решавамо, сваком посебно објаснити задатак, стрпљиво одговарати на безброј смислених и бесмислених питања... И много тога заборавимо и мислимо да нас никад нису ''снашли баш овакви ђаци-прваци.''
Како улазим у године, тако имам све већу трему од првака, можда једнаку као и они од школе. Треба изградити прави однос са њима, треба их упутити у живот у школи, правила, треба их учити и научити. Ни мало лак задатак. А ја постајем из године у годину све уморнија.

Првог дана први час је био заједнички за ученике и њихове родитеље. Родитељи су били подједнако узбуђени због тога. Међу родитељима има и мојих бивших ђака или оних којима сам учила браћу и сестре..
Најлепша је слика  видети их заједно у ђачким клупама.


А онда су прваци остали сами. Пошли смо у обилазак школе. М. је тихо заплакала. Не могу рећи да ми није било жао, међутим, емпатију сам оставила по страни (онако све са кнедлом у грлу јер и дан данас памтим мој први дан у школи и гледање кроз стакло на вратима у страху да мама не оде, тако да нисам ни чула шта је учитељ причао) па сам је мирно питала да ли жели да остане у учионици да се исплаче, а ми да идемо даље у обилазак. Одмах је престала да плаче и одмахнула одрично главицом . Решисмо брзо и то.



На крају првог дана Ј. ми је рекла:''Лепа си као и песма коју си нам певала.'' Заправо читала сам им једну моју песму.  Онда су се придружили и остали. Имали су позитивне коментаре и нико није рекао да му није било лепо првог дана. Паде ми камен са срца.


Другог дана је већ  било опуштеније, толико опуштено да је Д. заспао на 3.часу. Слатком сну је претходила реченица ''Завршићу ово кући.'' Склопио је радни лист и док сам ја поново погледала у њега он је већ спаовао. Толико је био уморан и сладак да сам се правила да не примећујем, само да бих му дала прилику да се бар мало одмори.
И тако, закључих да ће бити занимљиво са овом генерацијом и прође моја првосептембарска трема.