Велико пролећно весеље-Луција Тасић

Ликови: Приповедач, Висибаба, Љубичица, Јагорчевина, Лала, Кукурек, Нарцис, Маслачак, Зумбул

ПРВА СЦЕНА:

(Сцена је бела. Направити пахуље од стиропора и беле хартије па расути по сцени.  На њој је дрво окићено пахуљама. Пре изласка приповедача чује се нека лагана, помало сетна музика. После музике излази приповедач.)

ПРИПОВЕДАЧ:

Дуго траје хладна зима

и природа цела дрема,

све замрло, све је бело,

ни цвркута птица нема.

Људи седе у кућама,

снег јак веје, ветар дува,

киша пада и магла је

свако се од зиме чува.

После ње смо сунца жељни

сви чекамо нестрпљиво,

смрзнут врабац на дрвету,

тужно пева : ''Бежи зимо!''

То је чуло топло сунце

зраке своје свуд прострло,

кренуо је нови живот

снег и лед je  отопило.

Љута зима кола преже

и на дуге путе креће,

а врапци су запевали

''Стигло је пролеће.''

(Пустити неку веселу музику.Приповедач одлази са сцене.)

ДРУГА СЦЕНА:

(Сцена се мења. Сада је сцена ливада. Дрво је окићено разнобојним  цветићима. По ливади је расуто цвеће. Враћа се приповедач. )

ПРИПОВЕДАЧ:

Травица се сва зелени,

прва ласта на кров слеће

на све стране буја живот,

процветало прво цвеће.

Па се хвали и шепури,

шарени се и надмеће,

у пољу је врло живо

представљање цвећа креће.

(Приповедач одлази . Излазе на сцену Висибаба, Љубичица и Јагорчевина. Мало шетају и загледају се. Свака ужива у својој лепоти. Пустити песмицу ''Висибаба мала.'' Висибаба пева ту песмицу. )

ВИСИБАБА:

Ја се само зовем Висибаба,

неко ми је дао ружно име,

нит' сам баба, нити тако висим,

прва јављам,  ja, да је крај зиме.

Испод снега могу да процветам

радују се деца кад ме виде,

сви ме хвале, кажу да сам лепа,

а моје се латице постиде.

Зато ми је оборена глава,

па изгледа као да ја висим,

радујем се што сам процветала,

својим цветом ја се увек дичим.

ЉУБИЧИЦА:

Ниси лепа тако како причаш,

твоја боја на снег ме подсећа,

после тебе одмах ја се јављам

зато  јесам и весник пролећа.

Имам мале, љубичасте лати,

по мени је названа та боја,

мирис лепи што се пољем шири,

то је, да знаш, баш заслуга моја.

ЈАГОРЧЕВИНА:

Немам мирис као Љубичица,

ал' ме краси моја боја жута,

због мене се жути сва ливада

и људи ме беру поред пута.

ЉУБИЧИЦА:

Што те беру, није мени јасно,

шта ће с тобом кад мириса немаш?

Твоје стабло кратко је и танко,

најбоља си кад у пољу дремаш.

ВИСИБАБА:

Охола си јако Љубичице!

Зашто мислиш да си савршена?

Све нас људи беру и купују,

поклањају деца за Дан жена.

ЉУБИЧИЦА:

Охола сам и хоћу да будем,

особина та се, слаже са лепотом,

мене воли све живо на земљи,

а ти види шта ћеш са животом!

ЈАГОРЧЕВИНА:

Ја се не бих тиме поносила,

охолост је лоша особина.

Шта ти вреде мирис и лепота,

када имаш мало ти врлина?!

(На сцену излази Нарцис који стоји и слуша.)

ВИСИБАБА:

У праву си ти цветићу жути

боље бити фин и мање леп,

доброта је још увек на цени,

па био ти човек или цвет.

НАРЦИС:

Ја сам овде једини лепотан!

Шта хоћете, цветне главе глупе?

По баштама цветам, красим поља,

на пијаци, сви ме радо купе.

Дивчибаре, то је моја башта,

к'о бели тепих прекривам поље,

по коме шетају лепотице

''Мис бели нарцис'', по мени се зове.

Мисице ме у косу саплићу,

и венчиће око главе носе,

од Нарциса букетиће праве,

и лепотом својом се поносе.

ЈАГОРЧЕВИНА:

Шта то причаш ти надмени створе?

Да ли мислиш да си паметнији?

Ко сам себе хвали и уздиже,

он испада гори и беднији.

НАРЦИС:

Мислите ви шта год желите,

мушког је рода именица цвет,

да сте лепе, па женског би била,

то зна баш цео велики свет.

Алапаче, праве, то сте ви,

језик вам је од памети бржи,

ваша памет на њег' се ослања,

неће Нарцис с вама да се дружи.

ЉУБИЧИЦА:

Радо би се ти с нама дружио,

нећемо те ми за нашег друга,

од толике охолости твоје,

моје срце хвата тешка туга.

Сам по пољу и мораш да шеташ,

такво друштво баш нико не воли,

надменост ће твоја да те кошта,

то ће онда много да те боли!

НАРЦИС:

Причај, причај, ја не марим за то,

баш ме брига, шта кажете ви!

Идем да се шетам сам по пољу,

на лепоти, завиде ми сви.

(Нарцис одлази.)

ЉУБИЧИЦА:

Сада видим шта охолост значи,

у праву си Висибабо драга.

Нови живот започињем зато,

будите ми подршка и снага!

ВИСИБАБА:

Радујем се што си то схватила

и што желиш да промениш себе,

лепота је лепа уз доброту,

требамо ти, бићемо уз тебе.

ЈАГОРЧЕВИНА:

И ја се слажем са одлуком твојом,

волим што желиш да се мењаш,

живот ће ти бити богатији...

Сада иди, мало да одремаш!

ЉУБИЧИЦА:

Уморна сам од свађе са свима

зато ће ми санак добро доћи.

Остајте ми здраво другарице,

видимо се мало пре поноћи!

(Љубичица одлази.)

ТРЕЋА СЦЕНА:

(На сцени су Јагорчевина и Висибаба. Појављује се Лала.)

ЛАЛА:

Добар дан вама, скромни цветови!

Кренула сам у шетњу по пољу.

Да ли хоћете да ме пратите,

за дружење имам јаку вољу?

ЈАГОРЧЕВИНА:

Ако си добронамерна и срдачна

и ако имаш жељу да се дружиш,

радо ћемо прошетати с тобом,

ти лепоту можеш да нам пружиш.

(Љубичица, Лала и Јагорчевина шетају по сцени и разговарају.)

ЛАЛА:

Краљица сам ја у земљи својој,

та се земља Холандија зове,

тамо ми се све на земљи клања,

сви чекају моје сорте нове.

Али овде, ја сам само странац

и зато сам много усамљена,

латице ми брзо опадају,

зато  нисам пуно омиљена.

ВИСИБАБА:

Имаш добро срце и лепа си,

није важно то колико трајеш,

тебе воле све жене и деца,

ти се њима несебично дајеш.

ЈАГОРЧЕВИНА:

У друштво те радо ми примамо,

разноликост треба уважити,

радујем се што си другачија,

па нису, ни сви људи исти.

ВИСИБАБА:

Разноврсност мора да постоји

без тога би свет био досадан,

не би било добро да смо  исти

баш због тога  шарен је и  красан.

ЛАЛА:

Драго ми је да тако мислите

и да су вам срца отворена,

и на странце, и на усамљене,

да је ваша пажња усмерена.

ВИСИБАБА:

Сви смо странци на овоме свету

и свима нам живот кратко траје,

будимо се са новим пролећем

и сунце нам нову наду даје.

ЛАЛА:

Баш си дивна, Висибабо мала

и зато ћеш ти вечно да трајеш,

са тобом се буди сва природа

ти природи  нови изглед дајеш.

ЧЕТВРТА СЦЕНА:

( Сада се чује нека весела музика. Висибаба, Јагорчевина и Лала плешу. Појављује се  Зумбул.)

ЗУМБУЛ:

Поздрав вама, лепотице моје,

све сте лепе, и све сте ми миле,

миришете к'о дечија душа,

разнобојне, поносне и чиле.

Све вас волим, ви драги цветићи,

ал' за једном моје срце вене,

Љубичица што у пољу дрема,

то је права прилика за мене.

Радо бих је за себе просио,

ми смо лепо цвеће истих боја,

али не смем, много је поносна,

зато патња, судбина је моја.

ЛАЛА:

Што се плашиш?

Баш немаш разлога.

Леп си и ти наш Зумбуле плави,

ти си украс пролећне баштице,

Љубичица украс је у трави.

ЗУМБУЛ:

Па шта мислиш ти црвена Лало?

Да је просим, да имам то право?

ЛАЛА:

Ако волиш дубоко из срца,

ако твоје срце за њу куца,

ако ти је душа, чиста и поштена,

ти је питај да ти буде жена.

(Појављује се Љубичица. Долазе и Кукурек и Маслачак који само стоје са стране и посматрају.)

ЗУМБУЛ:

Љубичице, моја лепотице,

сваког дана ја у тебе гледам.

Да ли хоћеш ти моја да будеш,

да те чувам, да те ником не дам?

ЉУБИЧИЦА:

О теби сам дуго размишљала,

за љубављу твојом сам чезнула,

ја се надам да сам тога вредна,

да ћу бити теби добра жена.

ЗУМБУЛ:

Вредна ти си Љубичице моја,

и миришеш преко целог поља,

твој ме мирис и боја опија,

лепота ми твоја много прија.

(Зумбул и Љубичица се грле.)

КУКУРЕК:

Дирљива је ово сцена,

сачекајте, ја вас молим,

да испросим цвећку и ја

коју лудо, лудо волим.

То је моја Висибаба,

тако скромна, тако чедна,

која друге саветује,

која је љубави вредна.

(Окреће се Висибаби.)

Висибабо, моја лепотице,

дигни мало главу из травице,

да те питам, ја овде пред свима,

какве жеље срце твоје има.

Да ли желиш живот да делимо,

да се њему скупа веселимо,

под дрветом кућу да створимо

и нашом је децом напунимо?

ВИСИБАБА:

Пријају ми слатке речи ове,

поклонићу теби срце своје,

имаћемо пуно поље деце,

бићеш срећан, драги Кукурече!

(Грле се  Висибаба и Кукурек. Сви присутни им аплаудирају.)

МАСЛАЧАК:

Ништа лепше, нема од љубави,

ту се разум брзо заборави,

само љубав влада и царује,

само срце лудо поскакује.

Љубав је најлепше осећање,

оставља најлепше сећање,

због ње сам добио и ја снагу,

да запросим своју драгу.

ЗУМБУЛ:

Само напред, уз тебе смо,

кад се воли није тешко,

све се са осмехом ради,

будућност се лако гради.

МАСЛАЧАК:

Боја жута на срцу ми лежи,

таквој жени моје срце тежи,

која има боју као ја,

што је добра и ко сунце с'ја.

ЗУМБУЛ:

Ја ћу само једном да погађам:

 Јагорчевина је жуте боје,

она ти је срце освојила,

испуниће слатке снове твоје.

МАСЛАЧАК:

То је она, што се крије тамо.

Изађи нам, на тренутак само,

да ти кажем колико те волим,

због љубави, да к'о свећа горим.

(Излази Јагорчевина.)

Крхка, мала моја драганице,

дигни главу, немој крити лице,

силно желим да ми будеш жена,

тако нежна и помало снена.

Немој да ме одбијеш љубави,

имаћемо мали дом у трави,

из којег ће срећа да нам зрачи,

а то мени јако пуно значи.

ЈАГОРЧЕВИНА:

Бићу ти жена и ја то желим,

цео свој живот с тобом да делим,

да тугујемо, да се радујемо,

да се пазимо и  да другујемо.

(Грле се Јагорчевина и Маслачак.Сви поздрављају аплаузом. Све то посматра Нарцис. Он стоји по страни сам и нико га не види.)

НАРЦИС:

(Прича сам са собом.)

У праву је оно цвеће,

за друга ме нико неће,

морам зато сам да живим

немам кога ја да кривим.

''Ко шта ради, себи ради,''

причала је моја мама,

мислио сам није тачно,

али сад је за све касно.

Сви се воле и срећни су,

свако има неког свог,

а ја јадан сам ћу бити,

чиме ћу се поносити.

А мог'о сам и ја тако,

да испросим  жену лако,

да се нисам хвалисао

и да нисам претерао.

Заљубљен сам неутешно,

срце моје није грешно,

оно воли само Лалу

и за њу бих дао главу.

(Из траве се чује глас. Нико се не види на сцени.)

Зато иди, запроси је,

немој више да оклеваш,

знам да она тебе воли

и да њеном срцу требаш.

НАРЦИС:

Боже мили, да ли лудим,

па гласове чујем ове?

Е, не могу да верујем

из траве ме неко зове.

(Опет се чује глас.)

Ма не лудиш! Не плаши се!

Ја сам мала пољска Вила,

не можеш ме ти видети,

провидна сам као свила.

НАРЦИС:

Слушај Вило,  ја се плашим,

нисам баш прилика нека,

сво сам цвеће понизио,

и нико ме сад не чека.

Рекао сам да су глупе,

осоран сам страшно био,

али други начин не знам

како би' се приближио.

(Опет се чује Вилин глас.)

Није начин да груб будеш,

то и није баш у моди,

извини се, проси Лалу,

па је својој кући води.

НАРЦИС:

Странкиња је фина Лала,

госпођица то је права,

ја грубијан са ливаде,

тврдоглава, луда глава.

(Глас из траве.)

Свако може да се мења,

тврдоглавост добра није,

ако желиш, ако волиш,

немаш разлог то да кријеш.

НАРЦИС:

Хоћу, хоћу да се мењам

и да будем много бољи

не желим да живим сам,

то ми није баш по вољи.

(Вилин глас.)

Онда иди, потруди се,

откриј' Лали осећања1

Придружи се срећницима,

венчајте се пре свитања!

НАРЦИС:

Хвала теби Вило мала

дала си ми нову снагу,

идем сада да пред свима

ја испросим моју драгу.

(Приближава се осталим цветовима. Сви га гледају с неповерењем.)

НАРЦИС:

Извините драге даме,

за увреде моје тешке,

ја се кајем из свег' срца

и признајем своје грешке.

Нисам тако ни мислио,

опростите мени ви,

охолост ме заслепила

видели сте то баш сви.

Живот није леп ни мало

када немаш с ким да делиш,

када живиш сам у пољу,

без драгане коју желиш.

ВИСИБАБА:

Добро до'шо ти у друштво

примамо те ми искрено

твоје речи из срца су

то је лепо и поштено.

Чаробна  је реч - извини

и треба је користити,

сви грешимо, нормално је,

ал' се треба извинити.

НАРЦИС:

Хвала свима, предобри сте,

и честитам ја весеље,

свако је пронаш'о срећу

испунио своје жеље.

ЉУБИЧИЦА:

Сви смо срећу ми пронашли,

јер смо цвеће истих боја.

А шта желиш ти Нарцису,

која је намера твоја?

НАРЦИС:

Међу вама девојка је,

коју срце моје воли,

просио бих дивну Лалу,

ако она то дозволи.

(Лала се стиди па сагиње главу.)

ЈАГОРЧЕВИНА:

Немој Лало да се стидиш,

већ поносна сада буди,

Нарцис хоће да те проси,

промен'о је своје ћуди.

Знам да те је увредио,

ал' кајање много вреди,

и он жели да се мења,

видиш да речи не штеди.

НАРЦИС:

Мењаћу се ја, дабоме,

јер то желим душом свом,

у баштици бака Маре,

ја желим да створим  дом.

(Нарцис клечи пред Лалом.)

Зато Лало ти пристани,

живећемо скупа ми,

повредит' те никад нећу,

 увек ћу ти помоћи.

Мењаћу ти оца и мајку,

јер си сама у земљи овој,

бићу све што ти пожелиш,

бићеш срећна у кући новој.

ЛАЛА:

Твоје речи искрене су,

у њих имам поверења,

и пристајем да ти будем

пријатељ и добра жена.

(Лала хвата Нарциса за руке, он устаје и грле се. Сви присутни аплаудирају. Свира ''Свадбени марш'' и сви парови заљубљено плешу.)

 Из књиге ''Испод неба деци треба'' Луција Тасић

Висибаба и Кукурек

 Љубичица спава
 у трави

Јагорчевина, Висибаба и Лала