недеља, 29. јун 2014.

Боре -Л.Тасић



Боре -знак старости или бриге

Боре су највеће издајице. Оне су тихи сведоци нечијег живота који немо вичу на сав глас. Оне нас одају.
Већ са првим сунчевим зрацима Њено лице постајало је преплануло и такво је било до касне јесени. Није волела такав тен, али ја јесам.  Добро јој је пристајао.
Њена кожа мирисала је на лалу. И сад осећам тај  благи мирис. Сваки цвет лале подсети ме на Њу. Као што лали брзо опадају латице, тако су брзо прошли и наши тренуци среће.
Током не лаког живота, на драгом лепом лицу јавиле су се прве боре. Онда су се заједно са годинама множиле. Не!  Ишле су испред година.
Волела сам сваку бору на Мамином лицу. Свака је била урезана због љубави и бриге. Знам да смо сестра и ја урезале многе од њих и  тешко ми је због тога. Године су одмицале, а боре су постајале још вољеније. Волела бих да сам могла бар неку пољупцем да збришем, да ублажим постојеће и одагнам будуће бриге, да поправим све лоше ствари које су јој се десиле у прошлости. Нисам могла. То нико не може. Могла сам само да не задајем бриге, да прикријем понеки детаљ из живота, да кажем да је све у реду па чак и онда када ме поглед одаје и када ми зебња извире из очију и душе. Могла сам само да будем најбоља што могу. То сам и радила.
Као и свака жена мама није волела те немиле знаке (неки би рекли старости, а ја кажем бриге) исписане на лицу.Оне су осликавале Њен живот. Не волим их ни ја на свом лицу. Размишљам о томе, да смо обе заслужиле боље. Или можда нисмо?
Нема свака жена боре. Имају их само оне предане, срчане, жене борци, жене које се несебично дају својој породици, свом послу и свима другима осим себи. То устостручује значај сваке Мамине боре. Зато сам их волела.
А била је блага, мирна, достојанствена и умела је да их носи једнако добро као и пунђу на потиљку, као лепо скројену белу хаљину са бордо ружама, као руж за усне боје труле вишње, као осмех на лицу... Једнако добро као безграничну љубав у срцу која је пресликана у моје срце.
Волела бих да се мој син на исти начин сећа мојих бора.
Можда заслужим. Ко зна?

Сећање на мајку -Луција Тасић

4 коментара:

Danijela Momcilovic је рекао...

Krenule su mi suze, u srce si me dirnula!

Lucija Tasić је рекао...

Eh, draga moja Danijela. I samu sebe sam u srce dirnula. A najbolje stvari i izviru pravo iz srca, a osećaju ih ista takva srca.

Анониман је рекао...

Kada reči teku iz dubine duše, na ušću imaju neverovatnu emotivnu snagu. Ćutanje posle ovakvog teksta, govori više od milion napisanih reči...
Jelena

Lucija Tasić је рекао...

Šta da kažem Jeco kad sam u kratkom tekstu sve što osećam izrekla.