Када захлади и дође зима, деца са
нестрпљењем очекују и прве пахуље снега. Некад морамо баш дуго да чекамо, некад зима прође, а снега и не буде или га
буде тек толико да се мало поиграмо. Ја волим снег, а верујем и већина деце.
Ове године први снег је пао у децембру.
Освануло је хладно и снежно јутро. Поглед са мог прозора био је божанствен.
Веома сам се обрадовала несташним пахуљама које плешу чудесни плес. Тако беле
подсећају на мале спретне балерине. Штета је само што њихов плес кратко траје. Једва
сам чекала да кренем у школу. На путу су ме чекала деца и већ до школе смо се
грудвали. Били смо мокри од снега и грудви, али то није било битно. Важно је да
смо били срећни и задовољни. С нестрпљењем смо чекали крај часа. Учитељица нас
је с времена на време опомињала јер смо стално устајали и гледали кроз прозор.
После часова почела је права игра. Грудвали смо се, умивали једни друге,
клизали се. Кући сам дошла мокра. Мама је разумела моју потребу за игром, али
се плашила да се не прехладим. Са братом сам правила великог Снешка Белића.
Стајао је на улици и поздрављао пролазнике.
И касније у току зиме пада снег, али
ипак се ја највише радујем овом првом. Он ме подсећа на то да је тек почела зима
и да ћемо дуго узивати у дечјим зимским играма.
Маја М. 3. разред
Нема коментара:
Постави коментар