На пута од Уба према Шапцу (Владимирцима), налази се Суво село. У селу мала бела школа, која одговара опису из песме Драгана Лукића -Школа:
''Школе су велике и мирне овце,
које окаче велико звонце,
па звоне, звоне и децу гоне
у жуте мале авионе.'''
Разлика је само у једном:овде децу не гоне у школу, овде деца радо, врло радо, са уживањем и осмехом на лицу долазе. И није то без разлога. Знају, да их већ на вратима те беле наоко оронуле зграде чекају насмејана лица њихових учитељица Милене Николић Лазаревић и Душице Симић. Ове две учитељице као и већина сеоских учитеља путују на посао.
Раде у комбинованим одељењима 1. и 3. и 2. и 4. разреда. Имају и 5. разред 😉-предшколце. 😊
Имала сам прилику и раније да посетим ову школу као учитељ песник. Сада ми се поново указала прилика, али ичаст, да гостујем у другом својству, да будем део предивне претпразничне атмосфере. Учитељице Милена и Душица нису само чувари дечијег осмеха, оне су и чувари народне традиције. Стога своје ђаке уче старим, већ скрајнутим обичајима, желећи да их отргну од заборава. Свесне су да народ без традиције није народ вредан поштовања.
Синоћ су приредиле незаборавно Бадње вече у чијој припреми су учествовали и родитељи ученика и вероучитељ Марко Рафаиловић који је на посебан начин обележио ово вече. Били смо и ми, малобројни, али чини ми се с пажњом одабрани гости:
Александар Бркић, директор матичне ОШ''Јован Цвијић'' из Дебрца, чија је подручна школа у Сувом селу, директорка ОШ ''Рајко Михајловић'' из суседних Бањана Весна Васић, учитељице Драгица Живановић из Грабовца, Милица Живановић из Месарца, Весна Сировљевић из Драчића и ја. Сви смо уживали у припремљеном ''програму''који је започео паљењем бадњака и духовним песмама које је изводио хор предивних дечијих гласића, а предводио вероучитељ Марко.
Ветар је дувао, таман да распламса свечарски дух.
Део етно собе.
На растанку.
Ово је доказ да мале школе имају душу, да учитељи из малих сеоских школа поред душе имају креативни дух и поседују невероватан ентузијазам. Доказ су да за квалитетан рад и задовољство деце у школи нису пресудна скупоцена наставна средства, (иако су овој школи заиста неопходна).
Потребна је воља, потребна је идеја, потребна је енергија и потребна је љубав. А то наше драге учитељице Милена и Душица имају на претек.
''Школе су велике и мирне овце,
које окаче велико звонце,
па звоне, звоне и децу гоне
у жуте мале авионе.'''
Разлика је само у једном:овде децу не гоне у школу, овде деца радо, врло радо, са уживањем и осмехом на лицу долазе. И није то без разлога. Знају, да их већ на вратима те беле наоко оронуле зграде чекају насмејана лица њихових учитељица Милене Николић Лазаревић и Душице Симић. Ове две учитељице као и већина сеоских учитеља путују на посао.
Раде у комбинованим одељењима 1. и 3. и 2. и 4. разреда. Имају и 5. разред 😉-предшколце. 😊
Имала сам прилику и раније да посетим ову школу као учитељ песник. Сада ми се поново указала прилика, али ичаст, да гостујем у другом својству, да будем део предивне претпразничне атмосфере. Учитељице Милена и Душица нису само чувари дечијег осмеха, оне су и чувари народне традиције. Стога своје ђаке уче старим, већ скрајнутим обичајима, желећи да их отргну од заборава. Свесне су да народ без традиције није народ вредан поштовања.
Синоћ су приредиле незаборавно Бадње вече у чијој припреми су учествовали и родитељи ученика и вероучитељ Марко Рафаиловић који је на посебан начин обележио ово вече. Били смо и ми, малобројни, али чини ми се с пажњом одабрани гости:
Александар Бркић, директор матичне ОШ''Јован Цвијић'' из Дебрца, чија је подручна школа у Сувом селу, директорка ОШ ''Рајко Михајловић'' из суседних Бањана Весна Васић, учитељице Драгица Живановић из Грабовца, Милица Живановић из Месарца, Весна Сировљевић из Драчића и ја. Сви смо уживали у припремљеном ''програму''који је започео паљењем бадњака и духовним песмама које је изводио хор предивних дечијих гласића, а предводио вероучитељ Марко.
Ветар је дувао, таман да распламса свечарски дух.
У просторију у којој је већ била постављена богата трпеза унели су сламу.
Какво би било Бадње вече без сламе?
Богату постављена трпеза.
У ситу домаћице доминирали су ораси и кукуруз.
Уношење бадњака.
Пијукање. А имало је и шта да се нађе у слами. 😊
Уношење печенице од хартије.
Ломљење колача.
Једна ученица дивно је рецитовала моју песму ''Божићни дани.''
Празнична вечера. Пребранац у бундеви, домаћа лисната погача...Сјајно!
На растанку.
Ово је доказ да мале школе имају душу, да учитељи из малих сеоских школа поред душе имају креативни дух и поседују невероватан ентузијазам. Доказ су да за квалитетан рад и задовољство деце у школи нису пресудна скупоцена наставна средства, (иако су овој школи заиста неопходна).
Потребна је воља, потребна је идеја, потребна је енергија и потребна је љубав. А то наше драге учитељице Милена и Душица имају на претек.
Нема коментара:
Постави коментар