Меда-Луција Тасић

Постоје неке, наизглед, неважне ситнице које ти током времена постану јако, јако важне, које се увуку у твој главу, заузму место у твом отвореном срцу и постану део твог живота. То су оне мале ствари које немају готово никакву материјалну вредност, а са друге стране значе и обележавају твој живот . Већина  људи би помислила да су безвредне. Али, те ситнице имају нешто суптилно, фино, немерљиво и непроцењиво... Нешто, много тананије и богатије од материјалног. Имају душу и заузимају део наше душе. Ако оне нестану, осећамо као да је нестао део нас.

            Сестра и ја смо у детињству  добиле на поклон меду. Донео нам је стриц из Немачке и то је имало још већи значај јер од њега нисмо често добијале поклоне. То није био обичан плишани меда. Тело му је било испуњено неком врстом сламе и прекривено некаквим танким крзном. Унутра је имао механизам који се активирао ако меду окренемо на леђа и вратимо у првобитни положај. Онда се меда оглашавао. Такву играчку није имало ни једно дете. Меда је имао почасно место у нашој соби. Седео је у фотељи. Волела га је и наша мама. Када је сестра хтела да ми напакости, тукла је меду. Ја сам га отимала од ње и плакала. Готово да сам осећала физичку бол кад га удари. Била је старија и знала је да меда то не осећа. Ја то нисам знала. Знала сам само да га бескрајно волим. 

До мог одласка из куће, у нови живот, меда је постао једна стара, изанђала играчка. Прилично се олињао, тако да на местима није имао крзно, а слама је вирила из подеротина. Чак му је и једно око негде изгубљено. Уместо несталог ока,  мама је пришила  црно дугме. Јадничак. Деловао је као мутант са различитим очима.

Дошло је време да пођем. Поздравила сам се са мојим медом. Држала сам га чврсто у загрљају, а сузе су ми се сливале низ образе. Оставила сам га у кући иако сам силно желела да га понесем са собом у нови живот. Остај ми збогом верни друже из детињства! Ти си знао све моје тајне. Теби сам се поверавала и са тобом тихо причала у бесаним ноћима. Ти си ме увек немо слушао. Баш то ми је требало.

                 Године су пролазиле. Уместо почасног места у фотељи, олињали меда постао је ''вратар.'' Да се собна врата не би затварала, постављан је као штитник. Кад год сам одлазила кући, љубила сам га. Он ми је као вратар желео добродошлицу. Заиста сам мислила да сам добро дошла у моју родну кућу. Захваљујући њему, чинило ми се као да из те куће нисам ни отишла.  Причала сам супругу колико ту играчку волим и шта ми она значи. Њега је то забављало.  Смејао се мом меди и говорио да такву ругобу међу медама никад није видео. Љутила сам се  и говорила му да је љубоморан што он у детињству није имао тако лепу играчку. И тако олињан, са црном дугметом уместо ока,  мени је мој меда био  и даље најлепши.

            Једне године дочекала сам генерацију нових првака. Разговарали смо о њиховим омиљеним играчкама. Да бих подстакла њихову машту и употпунила  доживљај, причала сам о мом меди. Једно дете је пожелело да га види. Замолила сам сестру да ми посуди нашу заједничку игачку. Дала ми је, а у њеном погледу лебдело је  питање, да ли ћу га вратити. Било ми је жао. Па толико година та наша заједничка играчка борави у њеној кући, а код мене не може да гостује ни неколико недеља. Разумела сам. Волела га је исто као и ја.

Следећи пут кад сам отишла, нерадо сам вратила меду. Тешила сам саму себе. Њему је ипак место у нашој породичној кући, у нашој заједничкој соби. Меда је сведок једног времена и у тој соби треба да чува наше тајне.

            После неколико година меда је нестао из собе.Одмах сам приметила да га нема. У вратара је унапређена лутка. Одложила сам сузе док не дођем кући. Мојој, изгледа јединој кући, у Ваљеву. Било би детињасто заплакати. Нисам питала где је меда.  Знала сам. Сестра га је бацила. Ипак га није волела колико и ја.

             Постоје неке, наизглед, неважне ситнице које ти током времена постану јако, јако важне, које се увуку у твој главу, заузму место у твом отвореном срцу и.постану део твог живота. 

Заправо, те нематеријалне ситнице током прохујалих година, и времена које необуздано лети, говоре о нама и говоре уместо нас. Захваљујући њима можемо открити да смо живели, како смо живели, како смо размишљали, и шта нас је обликовало у људе...Захваљујући њима откривамо ко смо...

Мале, наизгед неважне ситнице обликују наша сећања. Онда, једног дана схватимо да смо то ми.

Кад нам неко одузме нешто од тога узима и делић нас.