КАД ЂАЦИ БИРАЈУ
Неким ђацима била жеља,
да сами изаберу учитеља.
Направили конкурс
(писмен да знате)
и чекали цењене кандидате.
ЂАЦИ:
Не стидите се, приђите ближе.
Кажите брзо, немојте крити
какав ћете нам учитељ бити?
ПРВИ КАНДИДАТ:
Једне ноћи нисам могао да спавам.
Тада сам сватио да желим да подучавам.
Да преносим знање, то ми је жеља,
примите ме за учитеља.
Друга по реду беше госпођа Зора:
Ово се дечице признати мора:
ја жарко оћу да на вас пазим.
На посао ћу весела да долазим.
Ела и Ена беху странкиње, нераспознатљиве близнакиње:
ЕЛА:
За ужину делићу леб са чококремом.
ЕНА:
Засадићу дрвеће у двориште
да имате лад под багремом.
Последњи је био један дека:
Уватих задњи воз да се запослим.
Ајде ме примите
лепо вас молим.
Комисија се по главама чешка:
Ово учитељи?
То мора да је грешка.
Залуд се свако од кандидата смешка.
Нама је потребан
ни више ни мање
него учитељ који има знање.
ИЗВОР ШКОЛАРАЦ 4
ДРУГИ РАЗРЕД СЕПТЕМБАРСКОГ ВОЗА
Блиста школа од лепоте,
од кошуља, од хаљина...
Пред нама је јесен опет.
Лето маше из даљина.
Морски песак, звезде, шкољке,
истресли смо из џепова.
У моди су опет бројке,
у моди су опет слова!
''Воз полази! Напре! Напред!'',
звони учи смех у гласу.
''Уђите у други разред,
мада сте за прву класу.''
Па подиже драгу руку
и по табли одмах пише.
Савладасмо с њим азбуку,
сад хоћемо даље, више!
Власта Н. Ценић
УЧИТЕЉУ
О, учитељу,
врати ми кликере.
Три каменца
од камена
из пламена
лавине,
с рамена Мермер планине,
тридесет дана глачана
од три мајстора Брачана,
и три стакленца
обла,
к'о три коленца
на прсту,
к'о три бисерна зрна,
к'о очи срна;
од три мајстора ливена,
у води сребрној мивена.
Кад три каменца скакућу,
кад три каменца шапућу,
кад три оловца зазвоне,
све на свету потоне.
О, учитељу,
врати ми кликере.
У свакоме
по један дечак ћиви
и нису они криви
што данас не знам.
Драган Лукић
НОВА УЧЕНИЦА
Јутрос после првог звона
у разред је стигла -ОНА!
Дознао је први Пера-
име јој је Оливера.
Тукли су се Вук и кепа
око њеног коњског репа.
Сви завиде једном Чеди-
Оливера са њим седи.
Цурама је страшно криво
што је сасвим разумљиво.
Збунила је чак и Мирка-
често муца, стално жмирка.
А ја глумим санту леда-
јер ме Љиља оштро гледа.
Драгомир Ђорђевић
САДА МОГУ СВЕ ШТО ХОЋУ
Незнање је мука жива,
а знање је радост права.
Знање нам свет открива
од свемира, па до мрава.
Кад сам била у вртићу
знала сам тек два слова,
а сад читам без проблема.
Радују ме знања нова!
У септембру, деда каже,
нисам знао од носа даље.
И бака се с тиме слаже.
Сваки дан ме у школу шаље.
од тада смо многа знања
ми стекли у ђачкој клупи.
Сад се учи, сад се сања,
да се знања више скупи.
Знам да пишем, знам да читам!
Што не схватам, одмах питам.
Знам да цртам, знам да бројим,
рачунања се ја не бојим.
Драгица Ивановић
Нема коментара:
Постави коментар