Нисам знала

Као и свако дете мислила сам да је моја бол моја лична својина...

Нисам знала, да, кад ја пустим сузу, моја  Мама скривена од свих погледа исплаче облак суза. Ако их не исплаче, те сузе је пеку дуго и болно као најљуће ране. 
Деца су мајци и осмех и суза.

Нисам знала, да, када је мој поглед забринут, Она зна о чему мислим, сањарим, маштам. Њена једина мисао је да смисли начин како да ми помогне и скине ту звезду са неба. 
Деца су мајци и Сунце, и Месец, и звезда Даница.

Нисам знала, да је моја несрећа боли више од сопствене. Заправо, Она и није имала своје несреће. Све њене несреће биле су наше. 
Деца су мајци највећа срећа и извор несреће.

Нисам знала, да, када ја уздахнем, Мамин дах се претвори у ропац, борбу за трунку ваздуха. Она се гуши и бори за дах читавог тог дана. 
Деца су мајци ваздух који дише.

Нисам знала да сам била неуспешна глумица у њеним очима. Кад год сам пробала да сакријем тугу, Она је знала. Њено срце је осећало. А онда се туга из мог срца селила у Њено. Туга је у мом срцу била тренутни подстанар, а у Њеном  је становала дуго, дуго. 
Деца су мајци и немир и мир.

Нисам знала много тога, као што ни једно дете не зна.

Слутила јесам.

Сада знам. Маме већ дуго нема, а  ја сам одавно у Њеној улози.

Кад бих могла да је вратим само на трен, пољупцима бих осушила Њене сузе, миловањем бих јој истргла сваки уздах из груди, осмехом бих излечила сваку Њену тугу, Исправним животом бих се извинила за сваки несмотрени поступак, за сваку погрешно изговорену реч, за сваки неспоразум, за сваку Њену непреспавану ноћ.

Љубављу бих јој узвратила љубав. А љубав није реч.Љубав је разумевање и поверење, љубав је поштовање и добра намера, љубав је неповређивање, љубав је слушање савета, љубав је веровање да Мама увек зна шта је најбоље за Њено дете, љубав је прихватање критике, љубав је неизневерено поверење... Љубав је искрено измамљивање осмеха. Љубав  између Мајке и детета је све што је вредно живљења.

Знам да Она зна и да ми је све опроштено. Ништа на свету није велико као Мамино срце. У њега стају све наше сузе, уздаси, бриге, стрепње, слутње, зебње... У њега стају сви наши остварени и неоставрени снови... У њега стаје сва наша  туга, патња, срећа, несрећа...  У њега стаје свака наша остварена и неостварена љубав. У њега стаје мајчинство као највећи благослов на свету. У њега стаје много више него што ми можемо и наслутити. У њему живи љубав већа од бескраја.

Нисам знала... Сада то добро знам.

Луција Тасић