Он је био мој рођак неколико година старији од мене. Од детињства смо се дружили, лепо слагали и волели као најрођенији. Мој први излазак био је са њим. Много следећих излазака било је са његовим друштвом које је постало и моје. Дивно смо се проводили, много смејали и дивно плесали. Никада више нисам пронашла таквог партнера за плес. Имао је изузетан дух, велики дар за хумор, умео је да се смеје и да засмеје друге. Био је син јединац у породици средњег сталежа. Његова мама, ведра Далматинка, увек се грохотом смејала свему и свачему. Једноставно, била је весела и увек добро расположена. Жена у чијем друштву се сви добро осећају. Вредно је радила и марљиво штедела сваки динар чак и на уштрб сина. Имала је план. Сина није претерано мазила и размазила, али њена брига за Њега била је неизмерна. Оне ноћи када је Он излазио са друштвом за њу су биле бесане. У спаваћици, босонога стајала је и извиривала преко капије са нестрпљењем Га очекујући. Људи су збијали шале на њен рачун, нарочито млади. Мислили су да она шпијунира децу из комшилука и да је занима ко је кога допратио кући и ко се са ким љубака. Њој је било само једно на уму, да види из даљине свог јединца како се приближава кући, а онда да одахне и да се на прстима врати у постељу код мужа. Тек тад је могла да заспи.
Он се на радост родитеља оженио прилично млад, девојком која је имала је тек 16 година. Имала је детињасто лице какво и одговара тим годинама и крупне бадемасте очи који су пламтеле дивном светлошћу кад Га погледа. Нас две смо исто годиште. Ја сам била тек девојчурак, а Она већ удата жена, обасута безграничном љубављу супруга и његових родитеља. Свекар и свекрва су је у правом смислу прихватили као своје дете. Тепали су јој као малом детету, обасипали је нежношћу, засипали поклонима и ослобађали од свих послова. Знала је да им узврати. Млади пар је заједнички живот започео у заједници са његовим родитељима. То им и није тешко пало. Али, убрзо од новца који је његова промућурна и дисциплинована мајка годинама штедела, на другој локацији направили су лепу модерну кућу. Опремили су је по савременим стандардима.
У то време ја нисам ушла у лепшу кућу. У њој је све одисало префињеном елеганцијом.
90-их су отворили прву продавницу мешовите робе. За пар година имали су ланац радњи. Имали су наизглед све: љубав, кућу, новац, бизнис, возни парк, ... Али, нису имали оно за чим су обоје жудели. Дете. Ретко су о томе причали. Нису ни морали. Очи су говориле све. Волели су туђу децу, бринули о њима...А обоје су баш умели са децом. Никада их ништа нисам питала. Сигурна сам да им је било доста сопствене муке. Године су пролазиле, они су се волели, лепо напредовали, лепо живели...
Једном се пронео глас да је Он нашао љубавницу и да та веза траје већ неко време .Нисам могла да поверујем у то. Знала сам да је своју супругу обожавао, да је обасипао нежношћу и пажњом, да је за њу дисао. Нажалост, то је била истина. Није био само флерт и нешто пролазног карактера. Све чешће је проводио ноћи код те жене. Почели су да затварају једну по једну радњу. Нашла је и Она неког. Отишла је. Он се освестио. Прекинуо је ту љубавну везу. Било је касно. Она је започела нови живот.
После свих тих немилих догађаја, Он и ја смо били заједно на свадби код рођака. Нисмо причали о Њој. Певали смо и као некад играли. Много пара је дао музици за само једну песму: ''Бела ружо, зашто туђа постала си, кад крај мене све што желиш имала си. За ноћ једну срушила си.'' Никад нећу заборавити ту свадбу, ту песму, ту бол посрнулог човека који још увек воли само једну жену. И данас ми сузе крену кад чујем ту песму.
После неког времена оженио се. Та млада жена имала је неуспели брак иза себе и једно дете. Убрзо је затруднела и добили су сина, а већ следеће године и другог. Ситуација се много променила. Он је изгубио младалачку љубав, добио двоје деце и остала му је само једна продавница. Ипак, био је срећан због деце. Она су његов живот обасјала новом светлошћу.
Негде у дубини душе осећала сам да жену која му је подарила децу не воли ни приближно као Њу. Његова песма је и даље била ''Бела ружо.''
Брзо је живео, брзо је и завршио живот. Разболео се и угаснуо као пламичак у 49-ој години. Остали су неостварени снови, остала су два мајушна дечака да живе без тате чији лик можда неће ни запамтити, остала је мајка која је окаменила срце и донела одлуку да дуго живи због своја два унука, остала је млада жена удовица са три сина...
Она није била на сахрани. Сутрадан је на Његовом гробу освануо букет белих ружа...
Он се на радост родитеља оженио прилично млад, девојком која је имала је тек 16 година. Имала је детињасто лице какво и одговара тим годинама и крупне бадемасте очи који су пламтеле дивном светлошћу кад Га погледа. Нас две смо исто годиште. Ја сам била тек девојчурак, а Она већ удата жена, обасута безграничном љубављу супруга и његових родитеља. Свекар и свекрва су је у правом смислу прихватили као своје дете. Тепали су јој као малом детету, обасипали је нежношћу, засипали поклонима и ослобађали од свих послова. Знала је да им узврати. Млади пар је заједнички живот започео у заједници са његовим родитељима. То им и није тешко пало. Али, убрзо од новца који је његова промућурна и дисциплинована мајка годинама штедела, на другој локацији направили су лепу модерну кућу. Опремили су је по савременим стандардима.
У то време ја нисам ушла у лепшу кућу. У њој је све одисало префињеном елеганцијом.
90-их су отворили прву продавницу мешовите робе. За пар година имали су ланац радњи. Имали су наизглед све: љубав, кућу, новац, бизнис, возни парк, ... Али, нису имали оно за чим су обоје жудели. Дете. Ретко су о томе причали. Нису ни морали. Очи су говориле све. Волели су туђу децу, бринули о њима...А обоје су баш умели са децом. Никада их ништа нисам питала. Сигурна сам да им је било доста сопствене муке. Године су пролазиле, они су се волели, лепо напредовали, лепо живели...
Једном се пронео глас да је Он нашао љубавницу и да та веза траје већ неко време .Нисам могла да поверујем у то. Знала сам да је своју супругу обожавао, да је обасипао нежношћу и пажњом, да је за њу дисао. Нажалост, то је била истина. Није био само флерт и нешто пролазног карактера. Све чешће је проводио ноћи код те жене. Почели су да затварају једну по једну радњу. Нашла је и Она неког. Отишла је. Он се освестио. Прекинуо је ту љубавну везу. Било је касно. Она је започела нови живот.
После свих тих немилих догађаја, Он и ја смо били заједно на свадби код рођака. Нисмо причали о Њој. Певали смо и као некад играли. Много пара је дао музици за само једну песму: ''Бела ружо, зашто туђа постала си, кад крај мене све што желиш имала си. За ноћ једну срушила си.'' Никад нећу заборавити ту свадбу, ту песму, ту бол посрнулог човека који још увек воли само једну жену. И данас ми сузе крену кад чујем ту песму.
После неког времена оженио се. Та млада жена имала је неуспели брак иза себе и једно дете. Убрзо је затруднела и добили су сина, а већ следеће године и другог. Ситуација се много променила. Он је изгубио младалачку љубав, добио двоје деце и остала му је само једна продавница. Ипак, био је срећан због деце. Она су његов живот обасјала новом светлошћу.
Негде у дубини душе осећала сам да жену која му је подарила децу не воли ни приближно као Њу. Његова песма је и даље била ''Бела ружо.''
Брзо је живео, брзо је и завршио живот. Разболео се и угаснуо као пламичак у 49-ој години. Остали су неостварени снови, остала су два мајушна дечака да живе без тате чији лик можда неће ни запамтити, остала је мајка која је окаменила срце и донела одлуку да дуго живи због своја два унука, остала је млада жена удовица са три сина...
Она није била на сахрани. Сутрадан је на Његовом гробу освануо букет белих ружа...
(У знак сећања на мог брата Стрижак Миленка-Жабана. Носим те у срцу)
Нема коментара:
Постави коментар