субота, 13. јун 2015.

Луца и лучићи




Сећам се тог првог дана у школи,
до мене Воја, а Ђоле моли
друга Дишу, да стане до Раше,
стиже и Ива, свима нам маше.

А онда Луца стаде на врата:
''Крените за мном до првог спрата.''
Тад није било краја нашој срећи,
сви ко један кренусмо трчећи.

Године друге стигло појачање,
да с нама дели знање,
Ања и Аца другари сјајни,
дани са њима, били су бајни.

Сетих се друже првих слова,
ред бројева, па ред сова,
и учитељица наша, озарена лица,
дели наm свеске пуне петица.

Како је умела бити фина,
да замочи  чика Тому и сина,
да праве наше костиме, маске,
па чак и бину од сирове даске.

Разне се слике смењују у ходу,
неко би мислио да тера моду,
а наша Луца својим светом маште,
за час учионицу претвори у баште.

Одједном све процвета и мирише,
буде облачић и понека кап кише,
а онда се одједном све зањише,
доласком Деда Мраза, све се брише.

Често наше маме позове саме,
па од њих направи даме,
кроз шалу и игру сувенирима,
направи тренд папирним шеширима.

Одједном реши да своје ђаке,
претвори у принцезе и вилењаке,
и од свег Луца представу створи
са свих страна аплауз се ори.

И све што је лепо има крај,
али зато нећемо жалити, знај,
од учитељице се морамо 
растати, само,
да деци другој прилику дамо.

Да и друга деца постану људи,
да Луца с њима машту буди,
да и друге духом води,
да култура увек буде у моди.

И док нас лаганим кораком прати,
сузе јој саме лете низ лице
учитељице, драга, поносна буди,
обећавамо ти све петице.

И тако из дана у дан, године лете,
учитељице, наша више нико није дете,
од ђака Ваших постали људи,
на сваког од њих поносна буди.

И после година много, никад неће остати сама,
ма где била, она ће увек бити са нама,
исту је љубав делила свима
и зато у срцима нашим посебно место има.

Генерација 2011/15





1 коментар:

Unknown је рекао...

Divnoooo! Ovo niko ne može da plati! Neke stvari nemaju cenu! Veliki poljubac!