Свако дете
има свог љубимца. Оно које нема сигурно је несрећно. Мој љубимац је мачак
Белко.
Име смо му и дали управо по белој
длаки. На њему су само упадљиве мачје зелене очи. Белко је умиљат. Кад идем у
шетњу хтео би са мном. Ја га враћам кући у страху да га неки ауто не згази.
Највише воли да пије млеко. Белко је хитар мачак. Волим да му шијем одела,
највише она, спортска. Понекд се наљутим на њега. То је најчешће кад ме огребе.
Љутња кратко траје, јер ме он молећивим и упорним погледом одобровољи.
Једног јутра пробудила ме је
велика цика. Белко је мјаукао. Ја сам се уплашила, пробудила маму и тату и
истрчала напоље. Белко није био сам. Имао је друштво. Била је то лепа црна
мачка. Заљубљено су се гледали. Од тада, па неколико наредних дана нису се
раздвајали.
Једног дана однела сам Белку
млеко, али није га било. Схватила сам да је отишао. Тог тренутка осетила сам
тугу и радост. Тугу што је Белко отишао, а радост јер је нашао своју љубав.
Лепо је кад се неко заљуби, па макар то био и мачак и због љубави се напусти.
Милена Тешић 3. разред
Нема коментара:
Постави коментар