недеља, 28. фебруар 2016.

Промоција књиге ''Заувек ђаци''

12.фебруара 2016. у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, одржана је промоција књиге ''Заувек ђаци,'' ЦВЕТНИКА учитеља песника за децу и младе.
Грчки назив за овакву збирку је антологија, што је нама познатије. У преводу на српски  језик то значи сакупљено цвеће, цветна збирка.
Књигу је приредио наш познати песник, професор српског језика и књижевности, педагошки саветник, велики господин- Власта Н.Ценић.

''Као књижевник и просветни радник, идејни творац манифестације ''Сусрети просветних радника књижевних стваралаца за децу,'' Власта је препознао праву улогу наставника који пишу за децу и одлучио да о њима проговори, да помене оне којих више нема, да о познатима каже покоју реч, а да оне младе, још непознате, представи јавности, оснажи их и мотивише на даљи рад. Цветник учитеља песника за децу и младе драгоцени је материјал који ће бити од велике користи будућим генерацијама.'' 
Мила Мутавџић

''Сви песници чије су песме сабране у овој књизи станари су исте куће, сви станују  под истим кровом-школским. У ЦВЕТНИКУ  се налазе песме просветних радника, савремених књижевних стваралаца за децу и младе, оних који ђацима књижевношћу тумаче свет, а и сами припадају свету књижевности. Они васпитавају и образују децу-зато су у њиховим рукама кључеви будућности свих нас. Верујемо да је ЦВЕТНИК велика похвала учитељству, поезији учитеља и учитеља уопште.'' 
Власта Н. Ценић

У књизи је  заступљено преко 350 песмама 193 аутора:васпитача, учитеља, основношколских и средњошколских наставника, универзитетских професора и доктора наука који су обједињени под једним именом, именом учитеља. 

Кућа нашег чувеног књижевника и сликара Ђуре Јакшића била је мала да прими све госте.

 



Власта није био само уредник ове изузетне књиге. Био је и одличан сценариста и водитељ програма који није био типична промоција, већ сценско-мјузички спектакл. Наш домаћин  је својим шармом пленио, а својом духовитошћу допринео да атмосфера буде и ведра и свечана. У томе су му помогле учитељице и несташне ученице: Љиљана Андрић, Биљана Миљковић, Весна Ристовић и Тања Стојановић.





Мирјана Спасић наставница физичке културе из Бора прво нас је разгибала, а потом нам подарила стихове. Она је направила највећи део ових фотографија.



Наш познати песник Мирослав Кокошар почастио нас је својим доласком. Његова подршка много нам је значила.


Вера Цветановић изазвала је одушевљење и сузе маестралним извођењем  песме ''С благословом.''

Крхког стаса, јаког карактера, милозвучног гласа Веселинка Весна Јурић.


Мајушна и раздрагана Нада Кљајић поред стихова оплеменила је простор и својим сликама.

Срећна лица говоре све.


Око 35 аутора говорило је своје стихове.Међу њима сам била и ја.










Миланка Јузбашић Берковић наша успешна колегиница и велика подршка на промоцији.







Славица Бијелић учитељица и песникиња из Ваљева која је недавно објавила своју прву књигу ''Уживај док си дете.''


Свестрана учитељица Љиљана Андрић размазила нас је едукативним песмама без којих не можемо да започнемо и завршимо час. Овог пута опробала се у новом жанру. Говорила је стихове песме ''Да ли се то љубав зове.''


Учитељице из ваљевског краја:Данијела, Славица и ја.






Скромна и дивна песникиња из Шида Наташа Крижанић.






Срећна сам што сам део Цветника. 

Poučna priča o slepoj devojci

Bila jednom jedna devojka koja je sebe mrzela zato što je bila slepa. Mrzila je svakoga osim svog voljenog momka, koji je uvek bio uz nju. Rekla mu je: “Kad bih samo mogla da vidim svet, udala bih se za tebe!” Jednoga dana neko donira oči za nju. Kada se operacija završila i kada su joj odstranili zavoje, mogla je sve da vidi uključujući i svog momka. On je upita: “Sad kad vidiš ceo svet, hoćeš li da se udaš za mene?” Ona ga je pogledala i uočila da je on slep! Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka ju je šokirao. Nije to očekivala. Sama pomisao da bi morala da ih gleda čitavog život ju je naterala da odbije da se uda za njega.
On ode u suzama i nekoliko dana kasnije joj napiše pismo: “Dobro čuvaj svoje oči, dušo moja, jer pre nego što su postale tvoje – te oči su bile moje!”


Eto kako ljudski mozak najčešće radi: retko se ko nakon nekog vremena seti kakav je život bio pre, ko je bio uvek tu uz nas u najtežim situacijama…
I danas:
– Pre nego što kažeš neku ružnu reč, seti se onih koji ne mogu da govore.
– Pre nego što počneš da se žališ na ukus hrane, seti se onih koji nemaju šta da jedu.
– Pre nego što počneš da se žališ na svog muža/ženu, seti se onih koji mole Boga da im podari voljenu osobu.
– Pre nego što se požališ na život, seti se onih koji su rano ostali bez svojih života, koji su umrli prerano.
– Pre nego što se požališ na svoju decu, seti se onih koji žele decu, ali ih ne mogu imati.
– Pre nego što počneš da se svađaš s onim koji nije pomeo ili počistio kuću, seti se onih koji žive na ulici.
– Pre nego što počneš da osuđuješ nekoga, seti se da niko nije bezgrešan.
– I na kraju, kada loše misli počnu da te bacaju u depresiju, ti nabaci osmeh na svoje lice i kaži još sam živ, još sam tu, i zahvali Bogu na svemu.


Pesma na dar

Srele smo se posle dve decenije, čvrsto zagrlile, poljubile i satima pričale. Život nas je razdvojio i tu nismo mogle ništa da učinimo.U primorju je svila svoje gnezdo. Bilo je prilika da se vidimo, ali uvek se nešto isprečilo. Tako su prolazile godine i sakupilo ih se dvadeset. Sati nisu bili dovoljni da prepričamo dva života. Za to su potrebni dani. Sada kad smo se ponovo našle, znamo da su ti dani pred nama. Poklonila sam drugarici moje knjige. Ona ih je srcem pročitala (u to sam sigurna). Nećete mi verovati, da ona ne piše kada budete pročiteli pesmu. Bila je  inspirisana našim susretom, našom toplom iskrenom pričom, mojim oduševljenjem poslom koji radim, mojom školicom i dečicom. Napisala je pesmu i poklonila je mojim malim đacima, meni i našoj divnoj zelenoj učionici. Njeno ime je Vesna Bećir Lajšić. Ima ime koje budi proleće i najlepši osmeh.

Tu, pored palme, mora i puta
stoji jedna mimoza žuta
Opojne mirise ona širi
iz njenih grana svašta viri.
Slavuji,vrabci,cucke i laste
pevaju pesmu zbog male Vlaste,
a ona suze poče da briše
I uze pesmu odmah da piše.
Drugari mali ma gde bili,
ma kakvi da ste vi ste mi mili
Umesto čase mleka od koze
šaljem vam jednu granu mimoze.
Moliću goluba u kljunu svom
da je donese u vaš dom
Grančicu malu mirisnu žutu
poželeti mu sreću na putu...
Da ne posustane na putu tom
unese radost u svaki dom.
I dok se miris mimoze širi
nek' svako dete radosno zivi.

Upravo odlete jedna lasta
da svija gnezdo kod malog hrasta.
Neka vam srce lagano raste
primite pozdrave od male Vlaste.

О Mлaдoсти и стaрoсти-Јован Дучић

Текст за утеху....

Зa умнe људe и лeпe жeнe нe пoстojи стaрoст. Плeмeнитe ствaри нe стaрe, нeгo сaмo прoмeнe изглeд, чeстo чaк и нa лeпшe. У стaрoсти сe пoкaжу нa лицу кaрaктeр и душa чoвeкoвa, кao штo сe пoкaжу рeљeфи jeднoг брeгa тeк у зиму, кaд изгуби шуму и пoтпунo oгoли. Имa лицa кoja сa стaрoшћу дoбиjу нeштo свeтитeљскo, и мудрaчкo, другa мучeничкo и бoлeсничкo, a трeћa живoтињскo и звeрскo. Знaк рђaвих људи и рђaвих жeнa, кojимa сe у млaдoсти ниje рaспoзнaвaлo нa лицу њихoв кaрaктeр, jeр je млaдoст свaгдa и у

свeму нeизмeрнa лeпoтa. Aли тa су лицa дoбилa у стaрoсти изглeд oдврaтaн и ужaсaвajући, цртe злoчeстe, пoглeд крвнички. Истинa, ни гoдинe нe изрaжaвajу тaчнo чoвeкoвo дoбa. Имa млaдих стaрaцa, кao штo имa пунo и стaрих млaдићa. Стaрoст чoвeкoвa oдистa пoчињe тaмo гдe свршaвa њeгoвo oдушeвљeњe. Чoвeк, кojи нe мoжe дa зaтрeпeри oдушeвљeн зa нeку идejу или зa нeку личнoст, стaр je и мртaв. Mлaдoст, тo je прe свeгa свeтa вaтрa. Сaмo oндa кaд сe тa вaтрa угaси, трeбa лeћи и умрeти. Чoвeк кojи вoли жeнe никaд нe oстaри; a чoвeк кojи трaжи друштвo млaдићa, никaд нe тугуje. Tрeбa увeк трaжити жeнскo друштвo, aкo нe и жeнску љубaв. Уoстaлoм, жeнe нису стрoгe прeмa гoдинaмa чoвeкoвим; jeр oнe трaжe мужeвнoст вишe нeгo млaдoст, a мужeвнoст трaje нeсрaвњивo дужe нeгo млaдoст. Зaтo имa Дoн Жуaнa пeдeсeтих гoдинa, кojи oтму жeнe и млaдим Aпoлoнимa. У Риму сe никaд ни зa кoгa ниje рeклo: "Умрo je", нeгo: "Живeo je". Људи нaс увeк плaшe нaшим гoдинaмa, и кaд смo стaри и кaд смo млaди. Кaд смo млaди - дa смo нeдoзрeли зa вeликa дeлa, a кaд смo стaри - дa смo пoстaли нeспoсoбни зa вeликe нaмeрe. Стaрчeвo искуствo, рaвнo je учeнoсти. Никo нe знa штa нoси у сeби дo пoслeдњeг дaхa. Прирoдa je у свeму oстaвилa сeби прaвo нa пoслeдњу рeч.


Велико пролећно весеље-Луција Тасић




Ликови: Приповедач, Висибаба, Љубичица, Јагорчевина, Лала, Кукурек, Нарцис, Маслачак, Зумбул

ПРВА СЦЕНА:
(Сцена је бела. Направити пахуље од стиропора и беле хартије па расути по сцени.  На њој је дрво окићено пахуљама. Пре изласка приповедача чује се нека лагана, помало сетна музика. После музике излази приповедач.)

ПРИПОВЕДАЧ:
Дуго траје хладна зима
и природа цела дрема,
све замрло, све је бело,
ни цвркута птица нема.

Људи седе у кућама,
снег јак веје, ветар дува,
киша пада и магла је
свако се од зиме чува.

После ње смо сунца жељни
сви чекамо нестрпљиво,
смрзнут врабац на дрвету,
тужно пева : ''Бежи зимо!''

То је чуло топло сунце
зраке своје свуд прострло,
кренуо је нови живот
снег и лед je  отопило.

Љута зима кола преже
и на дуге путе креће,
а врапци су запевали
''Стигло је пролеће.''
(Пустити неку веселу музику.Приповедач одлази са сцене.)


ДРУГА СЦЕНА:

(Сцена се мења. Сада је сцена ливада. Дрво је окићено разнобојним  цветићима. По ливади је расуто цвеће. Враћа се приповедач. )

ПРИПОВЕДАЧ:
Травица се сва зелени,
прва ласта на кров слеће
на све стране буја живот,
процветало прво цвеће.

Па се хвали и шепури,
шарени се и надмеће,
у пољу је врло живо
представљање цвећа креће.

(Приповедач одлази . Излазе на сцену Висибаба, Љубичица и Јагорчевина. Мало шетају и загледају се. Свака ужива у својој лепоти. Пустити песмицу ''Висибаба мала.'' Висибаба пева ту песмицу. )

ВИСИБАБА:
Ја се само зовем Висибаба,
неко ми је дао ружно име,
нит' сам баба, нити тако висим,
прва јављам,  ja, да је крај зиме.

Испод снега могу да процветам
радују се деца кад ме виде,
сви ме хвале, кажу да сам лепа,
а моје се латице постиде.

Зато ми је оборена глава,
па изгледа као да ја висим,
радујем се што сам процветала,
својим цветом ја се увек дичим.

ЉУБИЧИЦА:
Ниси лепа тако како причаш,
твоја боја на снег ме подсећа,
после тебе одмах ја се јављам
зато  јесам и весник пролећа.

Имам мале, љубичасте лати,
по мени је названа та боја,
мирис лепи што се пољем шири,
то је, да знаш, баш заслуга моја.

ЈАГОРЧЕВИНА:
Немам мирис као Љубичица,
ал' ме краси моја боја жута,
због мене се жути сва ливада
и људи ме беру поред пута.


ЉУБИЧИЦА:
Што те беру, није мени јасно,
шта ће с тобом кад мириса немаш?
Твоје стабло кратко је и танко,
најбоља си кад у пољу дремаш.

ВИСИБАБА:
Охола си јако Љубичице!
Зашто мислиш да си савршена?
Све нас људи беру и купују,
поклањају деца за Дан жена.

ЉУБИЧИЦА:
Охола сам и хоћу да будем,
особина та се, слаже са лепотом,
мене воли све живо на земљи,
а ти види шта ћеш са животом!

ЈАГОРЧЕВИНА:
Ја се не бих тиме поносила,
охолост је лоша особина.
Шта ти вреде мирис и лепота,
када имаш мало ти врлина?!

(На сцену излази Нарцис који стоји и слуша.)

ВИСИБАБА:
У праву си ти цветићу жути
боље бити фин и мање леп,
доброта је још увек на цени,
па био ти човек или цвет.

НАРЦИС:
Ја сам овде једини лепотан!
Шта хоћете, цветне главе глупе?
По баштама цветам, красим поља,
на пијаци, сви ме радо купе.

Дивчибаре, то је моја башта,
к'о бели тепих прекривам поље,
по коме шетају лепотице
''Мис бели нарцис'', по мени се зове.

Мисице ме у косу саплићу,
и венчиће око главе носе,
од Нарциса букетиће праве,
и лепотом својом се поносе.

ЈАГОРЧЕВИНА:
Шта то причаш ти надмени створе?
Да ли мислиш да си паметнији?
Ко сам себе хвали и уздиже,
он испада гори и беднији.

НАРЦИС:
Мислите ви шта год желите,
мушког је рода именица цвет,
да сте лепе, па женског би била,
то зна баш цео велики свет.

Алапаче, праве, то сте ви,
језик вам је од памети бржи,
ваша памет на њег' се ослања,
неће Нарцис с вама да се дружи.

ЉУБИЧИЦА:
Радо би се ти с нама дружио,
нећемо те ми за нашег друга,
од толике охолости твоје,
моје срце хвата тешка туга.

Сам по пољу и мораш да шеташ,
такво друштво баш нико не воли,
надменост ће твоја да те кошта,
то ће онда много да те боли!

НАРЦИС:
Причај, причај, ја не марим за то,
баш ме брига, шта кажете ви!
Идем да се шетам сам по пољу,
на лепоти, завиде ми сви.
(Нарцис одлази.)

ЉУБИЧИЦА:
Сада видим шта охолост значи,
у праву си Висибабо драга.
Нови живот започињем зато,
будите ми подршка и снага!

ВИСИБАБА:
Радујем се што си то схватила
и што желиш да промениш себе,
лепота је лепа уз доброту,
требамо ти, бићемо уз тебе.

ЈАГОРЧЕВИНА:
И ја се слажем са одлуком твојом,
волим што желиш да се мењаш,
живот ће ти бити богатији...
Сада иди, мало да одремаш!

ЉУБИЧИЦА:
Уморна сам од свађе са свима
зато ће ми санак добро доћи.
Остајте ми здраво другарице,
видимо се мало пре поноћи!
(Љубичица одлази.)

ТРЕЋА СЦЕНА:
(На сцени су Јагорчевина и Висибаба. Појављује се Лала.)

ЛАЛА:
Добар дан вама, скромни цветови!
Кренула сам у шетњу по пољу.
Да ли хоћете да ме пратите,
за дружење имам јаку вољу?


ЈАГОРЧЕВИНА:
Ако си добронамерна и срдачна
и ако имаш жељу да се дружиш,
радо ћемо прошетати с тобом,
ти лепоту можеш да нам пружиш.

(Љубичица, Лала и Јагорчевина шетају по сцени и разговарају.)

ЛАЛА:
Краљица сам ја у земљи својој,
та се земља Холандија зове,
тамо ми се све на земљи клања,
сви чекају моје сорте нове.

Али овде, ја сам само странац
и зато сам много усамљена,
латице ми брзо опадају,
зато  нисам пуно омиљена.


ВИСИБАБА:
Имаш добро срце и лепа си,
није важно то колико трајеш,
тебе воле све жене и деца,
ти се њима несебично дајеш.

ЈАГОРЧЕВИНА:
У друштво те радо ми примамо,
разноликост треба уважити,
радујем се што си другачија,
па нису, ни сви људи исти.

ВИСИБАБА:
Разноврсност мора да постоји
без тога би свет био досадан,
не би било добро да смо  исти
баш због тога  шарен је и  красан.

ЛАЛА:
Драго ми је да тако мислите
и да су вам срца отворена,
и на странце, и на усамљене,
да је ваша пажња усмерена.


ВИСИБАБА:
Сви смо странци на овоме свету
и свима нам живот кратко траје,
будимо се са новим пролећем
и сунце нам нову наду даје.

ЛАЛА:
Баш си дивна, Висибабо мала
и зато ћеш ти вечно да трајеш,
са тобом се буди сва природа
ти природи  нови изглед дајеш.

ЧЕТВРТА СЦЕНА:
( Сада се чује нека весела музика. Висибаба, Јагорчевина и Лала плешу. Појављује се  Зумбул.)

ЗУМБУЛ:
Поздрав вама, лепотице моје,
све сте лепе, и све сте ми миле,
миришете к'о дечија душа,
разнобојне, поносне и чиле.

Све вас волим, ви драги цветићи,
ал' за једном моје срце вене,
Љубичица што у пољу дрема,
то је права прилика за мене.

Радо бих је за себе просио,
ми смо лепо цвеће истих боја,
али не смем, много је поносна,
зато патња, судбина је моја.

ЛАЛА:
Што се плашиш?
Баш немаш разлога.
Леп си и ти наш Зумбуле плави,
ти си украс пролећне баштице,
Љубичица украс је у трави.

ЗУМБУЛ:
Па шта мислиш ти црвена Лало?
Да је просим, да имам то право?

ЛАЛА:
Ако волиш дубоко из срца,
ако твоје срце за њу куца,
ако ти је душа, чиста и поштена,
ти је питај да ти буде жена.

(Појављује се Љубичица. Долазе и Кукурек и Маслачак који само стоје са стране и посматрају.)

ЗУМБУЛ:
Љубичице, моја лепотице,
сваког дана ја у тебе гледам.
Да ли хоћеш ти моја да будеш,
да те чувам, да те ником не дам?

ЉУБИЧИЦА:
О теби сам дуго размишљала,
за љубављу твојом сам чезнула,
ја се надам да сам тога вредна,
да ћу бити теби добра жена.

ЗУМБУЛ:
Вредна ти си Љубичице моја,
и миришеш преко целог поља,
твој ме мирис и боја опија,
лепота ми твоја много прија.
(Зумбул и Љубичица се грле.)

КУКУРЕК:
Дирљива је ово сцена,
сачекајте, ја вас молим,
да испросим цвећку и ја
коју лудо, лудо волим.

То је моја Висибаба,
тако скромна, тако чедна,
која друге саветује,
која је љубави вредна.
(Окреће се Висибаби.)

Висибабо, моја лепотице,
дигни мало главу из травице,
да те питам, ја овде пред свима,
какве жеље срце твоје има.

Да ли желиш живот да делимо,
да се њему скупа веселимо,
под дрветом кућу да створимо
и нашом је децом напунимо?

ВИСИБАБА:
Пријају ми слатке речи ове,
поклонићу теби срце своје,
имаћемо пуно поље деце,
бићеш срећан, драги Кукурече!

(Грле се  Висибаба и Кукурек. Сви присутни им аплаудирају.)

МАСЛАЧАК:
Ништа лепше, нема од љубави,
ту се разум брзо заборави,
само љубав влада и царује,
само срце лудо поскакује.

Љубав је најлепше осећање,
оставља најлепше сећање,
због ње сам добио и ја снагу,
да запросим своју драгу.


ЗУМБУЛ:
Само напред, уз тебе смо,
кад се воли није тешко,
све се са осмехом ради,
будућност се лако гради.

МАСЛАЧАК:
Боја жута на срцу ми лежи,
таквој жени моје срце тежи,
која има боју као ја,
што је добра и ко сунце с'ја.

ЗУМБУЛ:
Ја ћу само једном да погађам:
 Јагорчевина је жуте боје,
она ти је срце освојила,
испуниће слатке снове твоје.

МАСЛАЧАК:
То је она, што се крије тамо.
Изађи нам, на тренутак само,
да ти кажем колико те волим,
због љубави, да к'о свећа горим.

(Излази Јагорчевина.)

Крхка, мала моја драганице,
дигни главу, немој крити лице,
силно желим да ми будеш жена,
тако нежна и помало снена.

Немој да ме одбијеш љубави,
имаћемо мали дом у трави,
из којег ће срећа да нам зрачи,
а то мени јако пуно значи.

ЈАГОРЧЕВИНА:
Бићу ти жена и ја то желим,
цео свој живот с тобом да делим,
да тугујемо, да се радујемо,
да се пазимо и  да другујемо.

(Грле се Јагорчевина и Маслачак.Сви поздрављају аплаузом. Све то посматра Нарцис. Он стоји по страни сам и нико га не види.)


НАРЦИС:
(Прича сам са собом.)
У праву је оно цвеће,
за друга ме нико неће,
морам зато сам да живим
немам кога ја да кривим.

''Ко шта ради, себи ради,''
причала је моја мама,
мислио сам није тачно,
али сад је за све касно.

Сви се воле и срећни су,
свако има неког свог,
а ја јадан сам ћу бити,
чиме ћу се поносити.

А мог'о сам и ја тако,
да испросим  жену лако,
да се нисам хвалисао
и да нисам претерао.

Заљубљен сам неутешно,
срце моје није грешно,
оно воли само Лалу
и за њу бих дао главу.

(Из траве се чује глас. Нико се не види на сцени.)

Зато иди, запроси је,
немој више да оклеваш,
знам да она тебе воли
и да њеном срцу требаш.

НАРЦИС:
Боже мили, да ли лудим,
па гласове чујем ове?
Е, не могу да верујем
из траве ме неко зове.

(Опет се чује глас.)

Ма не лудиш! Не плаши се!
Ја сам мала пољска Вила,
не можеш ме ти видети,
провидна сам као свила.

НАРЦИС:
Слушај Вило,  ја се плашим,
нисам баш прилика нека,
сво сам цвеће понизио,
и нико ме сад не чека.

Рекао сам да су глупе,
осоран сам страшно био,
али други начин не знам
како би' се приближио.

(Опет се чује Вилин глас.)

Није начин да груб будеш,
то и није баш у моди,
извини се, проси Лалу,
па је својој кући води.

НАРЦИС:
Странкиња је фина Лала,
госпођица то је права,
ја грубијан са ливаде,
тврдоглава, луда глава.

(Глас из траве.)

Свако може да се мења,
тврдоглавост добра није,
ако желиш, ако волиш,
немаш разлог то да кријеш.

НАРЦИС:
Хоћу, хоћу да се мењам
и да будем много бољи
не желим да живим сам,
то ми није баш по вољи.

(Вилин глас.)

Онда иди, потруди се,
откриј' Лали осећања1
Придружи се срећницима,
венчајте се пре свитања!


НАРЦИС:
Хвала теби Вило мала
дала си ми нову снагу,
идем сада да пред свима
ја испросим моју драгу.

(Приближава се осталим цветовима. Сви га гледају с неповерењем.)


НАРЦИС:
Извините драге даме,
за увреде моје тешке,
ја се кајем из свег' срца
и признајем своје грешке.

Нисам тако ни мислио,
опростите мени ви,
охолост ме заслепила
видели сте то баш сви.

Живот није леп ни мало
када немаш с ким да делиш,
када живиш сам у пољу,
без драгане коју желиш.

ВИСИБАБА:
Добро до'шо ти у друштво
примамо те ми искрено
твоје речи из срца су
то је лепо и поштено.

Чаробна  је реч - извини
и треба је користити,
сви грешимо, нормално је,
ал' се треба извинити.

НАРЦИС:
Хвала свима, предобри сте,
и честитам ја весеље,
свако је пронаш'о срећу
испунио своје жеље.

ЉУБИЧИЦА:
Сви смо срећу ми пронашли,
јер смо цвеће истих боја.
А шта желиш ти Нарцису,
која је намера твоја?

НАРЦИС:
Међу вама девојка је,
коју срце моје воли,
просио бих дивну Лалу,
ако она то дозволи.

(Лала се стиди па сагиње главу.)


ЈАГОРЧЕВИНА:
Немој Лало да се стидиш,
већ поносна сада буди,
Нарцис хоће да те проси,
промен'о је своје ћуди.

Знам да те је увредио,
ал' кајање много вреди,
и он жели да се мења,
видиш да речи не штеди.

НАРЦИС:
Мењаћу се ја, дабоме,
јер то желим душом свом,
у баштици бака Маре,
ја желим да створим  дом.

(Нарцис клечи пред Лалом.)

Зато Лало ти пристани,
живећемо скупа ми,
повредит' те никад нећу,
 увек ћу ти помоћи.

Мењаћу ти оца и мајку,
јер си сама у земљи овој,
бићу све што ти пожелиш,
бићеш срећна у кући новој.

ЛАЛА:
Твоје речи искрене су,
у њих имам поверења,
и пристајем да ти будем
пријатељ и добра жена.

(Лала хвата Нарциса за руке, он устаје и грле се. Сви присутни аплаудирају. Свира ''Свадбени марш'' и сви парови заљубљено плешу.)

 Из књиге ''Испод неба деци треба'' Луција Тасић

Висибаба и Кукурек

 Љубичица спава
 у трави
Јагорчевина, Висибаба и Лала