четвртак, 30. октобар 2014.

Драмски текст: Потрага за Деда Мразом -Ђурђа Глигорић


                                                  Слика  је преузета са сајта lenagold.ru

Улоге: Деда-Мраз, Мразић – његов син, Рудолф, четири Вилењака – Шишко, Мишко, Ушко и Душко, Ускршњи Зека, Вила Зубићка, Нова Година, Директор, неколико деце – петоро деце

 Сцена 1 – Деда Мразова кућа на Северном Полу.

 Музика ''Звончићи, звончићи''

 Мразић (седи за столом и броји писма): Шест милиона и осамсто пет, шест милиона и осамсто шест, и последње, шест милиона осамсто седам писама. Ух.

 Деда Мраз (улази): О, извини што те прекидам.

 Мразић: Не прекидаш, завршио сам...

 Деда Мраз: И? Колико их је?

 Мразић: Шест милиона и ...

 Деда Мраз: Молим? Само шест милиона? Да ниси погрешио негде?

 Мразић: Не, нисам. Ово су само писма која су пристигла поштом. Имаш још тридесет и два милиона и-мејлова, као и неколико стотина хиљада смс порука.

 Деда Мраз: Аха, па добро је. Зашто тако мало порука?

 Мразић: Вероватно зато што су кратке и у њих не може да стане много жеља.

 Деда Мраз: Да, вероватно зато.

 Мразић: Тата...

 Деда Мраз (замишљено): Молим?

 Мразић: Да ли би могао ове године да... да...

 Деда Мраз: Шта? Да ли бих могао шта?

 Мразић: Мислио сам да ове године останеш са мном за Нову Годину и Божић?

 Деда Мраз: Како то мислиш, да останем с тобом?

 Мразић: Па лепо. Божић је породични празник. Требало би да га проведемо заједно.

 Деда Мраз: Не могу, то је неизводљиво. Видиш ли ти те милионе писама са жељама? Милиони и милиони деце чекају новогодишње поклоне. Како могу да проведем празнике са тобом? Ко ће онда обрадовати сву ту децу?

 Мразић: Али тата...

 Деда Мраз: Нема ту али. То је мој посао и ја морам да га радим.

 Мразић (љутито): Да, мораш. Сви су ти важнији од мене. Никад ниси ту кад ми требаш. Сва друга деца ће добити оно што желе, само ја нећу. У ствари, баш ме брига. И не треба да будеш ту. Биће ми боље са мојим друштвом. Само ти иди и дели своје глупаве поклоне глупавој деци. (театрално напушта сцену).

 Улази Рудолф.

 Рудолф: Деда, шта се то догађа?

 Деда Мраз: Као и сваке године. Мразић се љути што морам да идем од куће за Нову Годину и Божић.

 Рудолф: Још увек не разуме колико је твој посао важан?

 Деда Мраз: Схватиће једног дана, кад буде и сам морао да га ради. Шта имамо у плану за данас?

 Рудолф: На реду је велики тржни центар тамо доле у граду.

 Деда Мраз: Ех, да. То ми није омиљени део посла, али шта ћеш кад се мора. Хајдемо.


 Сцена 2 – Тржни центар.

 Музика – Мерлин ''Стиже нова година''

 Директор нервозно шета и гледа на сат.

 Директор: Где ли је тај деда? Већ треба да отворимо продавнице, чека нас толико деце, а њега још нема. Ако не стигне за пет минута ја ћу...

 Улазе Деда и Рудолф: Извините што каснимо.

 Директор: О, коначно сте стигли. Хајде, хајде, пожурите, седите на своје место, деца само што нису стигла.

 Деда Мраз: Шта сте ви добили данас, директоре?

 Директор: Ја? Главобољу!

 Рудолф: Погледај све ове лепе поклоне испод јелке. Јесте ли потрошили много пара?

 Директор: Нисам! Све ово сам украо! Наравно да сам потрошио много пара, лосу један. Али исплатиће се, јер ћу све да распродам по дупло већим ценама.

 Рудолф: Опростите, нисам ја лос, ја сам ирвас.

 Директор: Ма свеједно је, само ради свој посао. Ево деце. (намести велики вештачки осмех и уводи прву девојчицу). Ево душо, овде је Деда Мраз. Он једва чека да саслуша твоје жеље и да ти да поклоне које желиш (шапатом публици) а које ће твоји родитељи морати да плате на изласку из тржног центра.

 Девојчица 1: (седа у крило деда мразу) Деда Мразе, могу ли да добијем луткицу и кућицу за луткицу?

 Деда Мраз: Наравно, срце.

 Девојчица 1: Хоћу кућу на плажи на Хавајима. Модел делукс, са ђакузијем и гаражом за два аута. И плакаром за ципеле. И са шест спаваћих соба... не боље седам, за сваки дан по једна... и...

 Деда Мраз: Видећемо шта можемо да учинимо за тебе. Изволи лизалицу.

 Девојчица 1: (излази, не баш задовољна поклоном)

 Улази Дечак 1. Ехеј, Деда, Је И ти стомак прави? (удара га песницом у стомак)

 Деда Мраз: Еј, пусти ме!

 Дечак 1: А је л ти брада права?

 Дечак покушава да му скине браду и пошто му не успева, бежи са сцене. Улази девојчица 2.

 Девојчица 2: Деда Мразе, ја бих желела нову хаљину и ципеле. У ствари неколико хаљина. И чизме. Два пара. Једне дубоке до колена и једне онако средње. И шминка ми треба. Маскара и руж. Као и неколико парфема, ево записала сам којих...

 Деда Мраз: (прекида је) Али ти си још девојчица, девојчице се не шминкају.

 Девојчица 2: Еј, ајде не причај глупости. Није ни чудо да те зову Деда, јер си застарео хиљаду година. Како то – девојчице се не шминкају, наравно да се шминкају. Ко би по теби требало да се шминка? Дечаци??

 Деда Мраз: Не, не дечаци. Него неко старији, девојке, жене, а не мале лепе девојчице као што си ти. Зар не знаш да си лепа баш тако, без шминке и тих глупости?

 Девојчица 2: Ух! (преврће очима и устаје) Не могу да верујем каквих све застарелих ликова има. Идем на неко друго место, негде где за свој новац могу да купим оно што желим.

 Она одлази, улази дечак 2.

 Дечак 2: (пева) Деда Мразе, Деда Мразе не скрећи са стазе...

 Деда Мраз: Коначно неко мило и паметно дете које зна да се понаша.

 Дечак 2: (наставља са песмом) и донеси ми поклон прави, да не добијеш по глави!

 Деда Мраз: Каква је сад то песма?

 Дечак 2: Права, за разлику од тебе. Шта ти мислиш, ко си ти? Деда Мраз? Ма немој. Па свако мало паметније дете одавно зна да Деда Мраз не постоји. Обукао си сад то одело, налепио ту лажну браду и глумиш лудило. Пусти ме тих прича.

 Деда Мраз: Па зашто си онда дошао?

 Дечак 2: Ал ти је то глупо питање. Због поклона, наравно. Пошто моји маторци никако да укапирају да сам ја све те дедамразовске глупости одавно провалио, одлучио сам да то искористим. Видиш, тражићу ај-под и они ће морати да ми га купе, јер ако га не добијем мислићу да нисам био добар дечак и да ме деда мраз не воли. Шта кажеш? Јел да да сам геније?

 Деда Мраз: Али шта ако они немају новац за нешто тако скупо?

 Дечак 2: Баш ме брига. Нека га набаве како знају и умеју. Иначе ћу бити тако тужан да ћу попустити у школи и неће ништа бити од мене а за све ће они бити криви. Видиш, то ти је психологија. А сад ми дај тај ај-под и довиђења.

 Дечак 2 одлази, појављују се директор и Рудолф.

 Директор: И? Шта си до сад продао?

 Деда Мраз: Један ај-под.

 Директор: Молим? За све ово време? Само један ај-под? Па то је нечувено.

 Деда Мраз: Знате шта? Мени је већ доста свега. Девојчице које траже куће на Хавајима и црвене ферарије, које хоће да се шминкају, дечаци који не верују у Деда Мраза и искоришћавају своје родитеље... Па то је страшно. Ја то не могу да поднесем. Не могу то да гледам. Готово. Идем. Довиђења.

 Деда Мраз напушта сцену.

 Директор: Где ће сад он?

 Рудолф: Не знам.

 Директор: Не може то тако. Имамо уговор. Треба да остане овде до затварања. Ја ћу да га тужим. Па то је страшно. Какви су ови данашњи Деда Мразови? Ц ц ц... Чекај, морам сад да ово некако поправим... Где је она табла?

 Директор качи таблу: ДЕДА МРАЗ ЈЕ ОТИШАО ДА НАХРАНИ ИРВАСЕ и љутито машући рукама одлази са сцене.

 Рудолф: Али, шта ћемо сад да радимо? Ако Деда не подели поклоне ни Нова Година неће моћи да стигне. Шта сад да урадим? Најбоље да одем код Мразића, да му кажем шта се догодило. Можда он зна где би Деда отишао.

 Одлази и он, сцена се мења поново у Деда Мразову кућу.


 Сцена 3 – Деда Мразова кућа на северном полу

 Музика – Сунђер Боб ''Божићна песма''

 Четири вилењака стоје око стола са писмима. Вилењаку Шишку је одело помало тесно.

 Шишко: Момци, радићемо прековремено ако мало не пожурите! Нема зезања! Идемо!

 Мишко: Које су моја писма? Ја сам задужен за слаткише.

 Ушко: Ено онај џак тамо. (показује на врећу са писмима у углу).

 Душко: Хеј, а на шта ти то личиш човече?

 Шишко: Када сам последњи пут носио ово одело?

 Душко: Не знам. Али судећи по изгледу, у раним седамдесетим! (сви се смеју)

 Шишко: (љутито) Ма немој ми рећи. Погледај себе...

 Ушко: Хеј вас двојица, доста препуцавања, треба да радимо.

 Мишко: (замишљено) Ех, те седамдесете... Некада је било лакше са децом. Тражили су на поклон чоколаде и бомбоне... а данас...

 Шишко: (отварајући једно писмо) Данас траже неке... неке... комп... ком-пу... коп-ју-те...

 Душко: Компјутере, незналице, компјутере.

 Мишко: А шта је то – компјутер?

 Душко: То је једна справа коју су људи измислили да не би морали да раде.

 Мишко: Ахааа... А шта ће то деци?

 Душко: Да се играју. Данас се деца играју на компјутерима.

 Мишко: Схватам, то је нешто као трамболина.

 Душко: (лупа се по челу) Каква трамболина те спопала?

 Мишко: Па кажеш да се играју на њима, вероватно скачу, као по трамболини.

 Душко: Наравно да не. Компјутер се стави на сто, седне се испред њега и онда се играш. Уз помоћ миша.

 Мишко: Е сад ми је јасније. Па добра су то деца. Воле животиње...

 Душко: Какве животиње?

 Мишко: Па мишеве.

 Ушко: Молим те, немој више да му објашњаваш. Видиш да појма нема. Нису то прави мишеви, него механички, боље речно оптички.

 Мишко: Ахаааа.

 Ушко: И теби је сад као јасно?

 Мишко: Па и није баш.

 Шишко: Није ни мени, али немојте сад да се објашњавате, него радите нешто.

 Улази Рудолф: Хеј момци, јесте ли видели Деда Мраза?

 Ушко: Шишко, јеси ли видео скоро главног?

 Шишко: Нисам.

 Рудолф: Отишао је љут из тржног центра и сад нигде не могу да га нађем. Не јавља се ни на мобилни. А где је Мразић?

 Душко: Он је ту негде. Позваћу га. (Одлази и враћа се са Мразићем)

 Мразић: Рудолфе, све сам чуо. Шта ћемо сад?

 Рудолф: Не знам. Мислио сам да ћеш ти знати где бисмо могли да га тражимо.

 Мразић: Ја? Како бих ја то могао да знам? Јутрос смо се посвађали. Отишао је љут. А сад је нестао. (плачним гласом) Ја сам крив за све...

 Шишко: Немој тако, Мразићу. Пронаћи ћемо га.

 Ушко: Имам идеју. Хајде да објавимо на интернету да је Деда Мраз нестао. Неко сигурно зна где је, неко га је негде видео.

 Мишко: А шта је то интернет?

 Душко: То је светска компјутерска мрежа. Преко ње су сви повезани и могу да комуницирају једни са другима.

 Мишко: Мрежа? Као паукова мрежа?

 Душко: Наравно да то нема везе са пауцима. Ма где ти живиш човече, не знаш шта је компјутер, не знаш шта је интернет...

 Ушко: Опет вас двојица почињете. Немамо сад времена за објашњавања. Него, Мразићу, реци, шта да напишемо у оглас?

 Мразић: Свако ко има било какву информацију о тренутној локацији Деда Мраза, нека се јави на наш и-мејл.

 Мишко: А шта је сад па то, тај и... нешто?

 Ушко: То је и мејл адреса, и нећу да ти објашњавам чему служи.

 Мразић: И обавезно додај - награда следи! Неко га је надам се видео, па ће нам јавити.

 Шишко: И шта сад?

 Рудолф: Ништа. Само чекамо.

 Музика, инструментал, док сви шетају по сцени, нервозно, ишчекујући и повремено бацајући погледе на сат. А онда се зачује звонце и на сцену долази Зека.

 Зека: Добар дан!

 Мразић: Добар дан, добар дан. Изволи, уђи.

 Зека: Чуо сам да тражите Деда Мраза, па сам дошао да помогнем.

 Рудолф: Познајеш га?

 Зека: Наравно да га знам. Ми смо стари другари.

 Мразић: А ко си ти?

 Зека: Па зар то није очигледно? Ја сам Ускршњи Зека.

 Мразић: Извини, заиста сам изгубљен због свега овога што се дешава. Очигледно је ко си ти.

 Зека: И имам нешто да вам кажем. Не знам колико ће помоћи, али Деда је био код мене данас.

 Рудолф: Заиста? Кад? Шта је рекао? Где је сад?

 Зека: Сачекај, сачекај, једно по једно питање. Не знам где је сад, али био је врло тужан. Рекао је да се разочарао у све и да није расположен за славље и поделу поклона.

 Рудолф: Како то? Не може то тако. То му је посао. Мора да дели поклоне. Нова Година и Божић неће моћи да дођу ако нема поклона.

 Мразић: Знао сам. Ја сам крив за све. Због мене се разочарао. (почиње да плаче)

 Чује се звоно и улази Вила Зубићка.

 Вила: Хеј, чујем да тражите Деда Мраза... Шта је са тобом, зашто плачеш?

 Мразић: Зато што је због мене Деда Мраз отишао и сад не знамо где је, а ако се не врати на време неће бити ни Нове Године. (наставља да плаче)

 Вила: Ма ко ти је рекао да је због тебе? Наравно да није.

 Мразић: Заиста? А ко си уопште ти и откуд знаш да није због мене?

 Вила: Ја сам вила Зубићка и знам да није због тебе, јер ми је рекао.

 Рудолф: Видела си га? Причала си са њим?

 Вила: Да. И што је најбоље, знам и где је отишао.

 Мразић: Где? (брише сузе)

 Вила: Причао је са мном о данашњој деци. Жалио се како су незахвална, а онда је отишао код Нове Године.

 Рудолф: Одлично. Хајде, пожурите, морамо да га нађемо и убедимо да мора да подели поклоне.

 Зека: А награда? Помињали сте и неку награду...

 Рудолф: Награда је то што ће ипак бити Нове Године.

 Зека: Пих, ал ти је награда...

 Рудолф: Слушај ти, ниси нам ни био од нарочите помоћи, вила Зубић нам је рекла где је Деда, а сад још хоћеш награду.

 Зека: Ма, добро, шалим се. Не треба ми награда. Имам и ја своје пакетиће које делим деци, шта се одмах нервираш.

 Мразић: Немојте се сад расправљати, него хајдемо. Морамо да пожуримо.

 Сви излазе са сцене, замрачује се, чује се музика а на сцену улазе Деда Мраз и Нова Година.

 Деда Мраз: Драга моја пријатељице, видиш ли ти шта се дешава на овом свету? Видиш ли каква су ова данашња деца? Пре су била много боља. Говорили су молим и хвала. Тражили су поклоне за браћу и сестре. Били су обзирнији, пажљивији. Тога више нема. Све је само дај, дај... Знаш ли колико смо писама добили ове године?

 Нова Година: Не знам.

 Деда Мраз: Пет, шест, седам стотина... милиона? И колико се сећам, ни у једном није било речи хвала.

 Нова Година: Преоптерећен си, мој стари добри пријатељу.

 Деда Мраз: Нисам! Божић је преоптерећен! Комерцијализован и компјутеризован! Некада су тражили бицикле, санке. Сада наручују нешто посебно! Оно што иде само, оно што говори! Аутомобиле на даљински. Лутке које говоре. Компјутере, игрице за компјутере, нинтендо, плејстејшн, ај-под и све тако нешто. Нема више духа, нестало је чаролије. Време је да одем у пензију, да обесим торбу.

 Нова Година: Али ти усрећујеш децу из целога света. Ко је тамо горе на небу? Деда који доноси дарове.

 Деда Мраз: Али нема тога више, драга моја. Они данас више не верују у деда Мраза!

 Нова Година: Није истина. Сигурна сам да има још много деце на свету која верују. Деце која су скромна и не траже скупе и велике поклоне.

 Деда Мраз: Причао сам данас и са Ускршњим Зеком и са Вилом Зубић. И они имају исте проблеме. Ни њима нико није одавно рекао хвала. А и они усрећују децу и поклањају им дарове. И од њих се сад очекују компјутери и мобилни телефони и остале модерне новотарије.

 Нова Година: Постоји ли било шта што би те убедило да ипак поделиш поклоне?

 Деда Мраз: Када би бар једно дете показало мрву захвалности за оно што чинимо за њих, ја бих био пресрећан.

 Музика

 Улази девојчица.

 Девојчица: Деда Мразе! Добро је, пронашла сам те. Већ сам помислила да сам залутала.

 Деда Мраз: Добро вече, девојчице. Откуд ти овде?

 Девојчица: Морала сам да дођем. Имам нешто важно што желим да ти кажем и да те замолим.

 Деда Мраз (окреће се ка Новој Години): Ето, шта сам говорио? Сигурно хоће неки скуп поклон. Лутку која говори или се шминка. Или неку сличну скупу играчку.

 Нова Година: Немој да пренагљујеш. Саслушај је прво шта има да каже.

 Девојчица: Нова Година је у праву. Уопште ми не треба ништа такво.

 Деда Мраз: Него?

 Девојчица: Па, видите овако. Мој тата је директор робне куће. Могу да имам све што пожелим од тих скупих стварчица. Али... оно што мени заиста недостаје, то је да проводим мало више времена са њим.

 Нова Година: Ето, шта сам ти рекла.

 Девојчица: Да, мени недостаје мој тата. (почиње да плаче). Деда Мразе, била бих ти веома захвална кад би могао да учиниш да он мало више брине о мени, а мало мање о стварима.

 Деда Мраз: То је твоја жеља?

 Девојчица: Да! Да ли можеш да је испуниш?

 Деда Мраз: Потрудићу се. Ево, крећем одмах. (окреће се збуњено око себе) Али, зашто овде нема никога? Где су моји вилењаци који праве пакетиће? Где су ирваси? И где је мој Мразић?

 Мразић и Рудолф поново утрчавају на сцену.

 Мразић грли Деда Мраза.

 Мразић: Тата! Тражили смо те цео дан! Забринули смо се где си. Били смо и код Нове Године, али тамо није било никог па смо закључили да си се највероватније вратио кући.

 Деда Мраз: Јесте. Био сам много разочаран данас.

 Мразић: У мене?

 Деда Мраз: Не, не у тебе. Сада те разумем. Знам како ти је и схватам зашто си се јутрос наљутио. Свако дете жели да проводи Божић и новогодишње празнике са својим родитељима.

 Мразић: Наравно да то желим. Али ти имаш важан посао. Мораш да усрећиш још много деце а не само мене. Зато ћемо све остале дане у години проводити заједно.

 Рудолф: Тако је. Да ли је сад коначно све у реду? Поноћ само што није дошла, а ми нисмо ни почели да делимо пакетиће. Деда, хоћемо ли кренути?

 На сцену утрчава Директор.

 Директор (задихано): Сачекајте, само мало, ух, добро је да сам вас пронашао.

 Деда Мраз: Откуд ви директоре?

 Директор: Моја кћерка је нестала. Рекли су ми је да је кренула у потрагу за Деда Мразом. Да је нисте можда видели?

 Деда Мраз: Да, јесмо, дошла је овамо да тражи поклон.

 Директор: Да тражи поклон? Од тебе? Али ја имам пуну робну кућу ствари, може да добије све што пожели. Зашто је долазила чак овамо?

 Девојчица: Тата! Како не разумеш? Мени не требају ствари. Треба ми нешто сасвим друго.

 Директор: Нешто друго? Шта друго? Шта друго могу да ти поклоним?

 Деда Мраз: Своје време. Своју љубав. Деци је то битније него скупи поклони. То сам и сам данас схватио.

 Директор: Па ти знаш да ја тебе волим, највише на свету. Зар бих иначе долазио чак овамо, на крај света, на северни пол, само да те пронађем?

 Девојчица и Директор се загрле.

 Директор: Деда Мразе, жао ми је што сам се онако понашао данас. Могу ли некако да се искупим?

 Рудолф: Наравно да можеш. На пример, могао би да све оне скупе играчке које имаш тамо поделиш сиромашној деци широм света.

 Директор: Договорено. Хајдемо. Даћу вам све то, па понесите на вашим санкама и поклоните онима којима то треба. А ја ћу да одем кући и да се цео дан играм са својом кћерком.

 Девојчица: Деда Мразе, хвала што си ми испунио жељу. (пољуби га)

 Деда Мраз: Рекла је – хвала. То је оно што сам цео дан желео да чујем. Рудолфе, спремај санке, зови све остале и крећемо. Треба поделити све те поклоне!!!


 Песма ''Преко брда преко брега''

Aпликација је преузета са сајта lenagold.ru

Нема коментара: