уторак, 07. фебруар 2017.

Реализован семинар ''Учење у амбијенту је најпродуктивније на свету'' у Сопоту

06. фебруара 2017. године у ОШ''Јелица Миловановић'' у Сопоту реализован је програм стручног усавршавања ''Учење у амбијенту је најпродуктивније на свету.'' Учесници програма били су наставници предметне и наставници разредне наставе, стручна служба и директор школе Ратко Борикић.
Реализатори програма:Маријана Тешић, Санела Крстић, Лидија Виденовић и Луција Тасић.


Искуства ове групе у примени амбијенталне наставе су била различита, али идеје које су учесници дали у завршној радионици била су оригинална и добра. Сви су ''заблистали'' у решавању педагошких ситуација које су на духовит начин представили али на прави начин решили. Било је задовољство упознати и радити са колегама из ове школе.
Захваљујем директору школе Ратку Борикићу на гостопримљивости и доброј организацији.





















Креативна наставница енглеског  језика Маријана Тешић, једна од реализаторки програма, пленила је шармом, али и бриљантним презентовањем  примера добре праксе који су урађени на оригиналан начин у изванредним амбијентима.


Лепо је имати наследницу у учитељском послу. Млада колегиница и суграђанка Санела Крстић, перспективна и амбициозна учитељица корача зналачки, крупним корацима кроз нашу професију.
Волим ентузијазам младих колегиница Маријане и Санеле и оптимизам који шире.
Има наде за нашу струку поред оваквих младих људи.


недеља, 05. фебруар 2017.

Нисам знала

Као и свако дете мислила сам да је моја бол моја лична својина...
Нисам знала, да, кад ја пустим сузу, моја  Мама скривена од свих погледа исплаче облак суза. Ако их не исплаче, те сузе је пеку дуго и болно као најљуће ране. Деца су мајци и осмех и суза.
Нисам знала, да, када је мој поглед забринут, Она зна о чему мислим, сањарим, маштам. Њена једина мисао је да смисли начин како да ми помогне и скине ту звезду са неба. Деца су мајци и Сунце, и Месец, и звезда Даница.
Нисам знала, да је моја несрећа боли више од сопствене. Заправо, Она и није имала своје несреће. Све њене несреће биле су моје. Деца су мајци највећа срећа и извор несреће.
Нисам знала, да, када ја уздахнем, Мамин дах се претвори у ропац, борбу за трунку ваздуха. Она се гуши и бори за дах читавог тог дана. Деца су мајци ваздух који дише.
Нисам знала да сам била неуспешна глумица у њеним очима. Кад год сам пробала да сакријем тугу, Она је знала. Њено срце је осећало. А онда се туга из мог срца селила у Њено. Туга је у мом срцу била тренутни подстанар, а у Њеном  је становала дуго, дуго. Деца су мајци и немир и мир.
Нисам знала много тога, као што ни једно дете не зна.
 Слутила јесам.
Сада знам. Маме већ дуго нема, а  ја сам одавно у Њеној улози.
Кад бих могла да је вратим само на трен, пољупцима бих осушила Њене сузе, миловањем бих јој истргла сваки уздах из груди, осмехом бих излечила сваку Њену тугу, Исправним животом бих се извинила за сваки несмотрени поступак, за сваку погрешно изговорену реч, за сваки неспоразум, за сваку Њену непреспавану ноћ.
Љубављу бих јој узвратила љубав. А љубав није реч. Љубав је разумевање и поверење, љубав је поштовање и добра намера, љубав је неповређивање, љубав је слушање савета, љубав је веровање да Мама увек зна шта је најбоље за Њено дете, љубав је прихватање критике, љубав је неизневерено поверење... Љубав је искрено измамљивање осмеха. Љубав  између Мајке и детета је све што је вредно живљења.
Знам да Она зна и да ми је све опроштено. Ништа на свету није велико као Мамино срце. У њега стају све наше сузе, уздаси, бриге, стрепње, слутње, зебње... У њега стају сви наши остварени и неоставрени снови... У њега стаје сва наша  туга, патња, срећа, несрећа...  У њега стаје свака наша остварена и неостварена љубав. У њега стаје мајчинство као највећи благослов на свету. У њега стаје много више него што ми можемо и наслутити. У њему живи љубав већа од бескраја.
Нисам знала. Сада то добро знам.

Луција Тасић


четвртак, 02. фебруар 2017.

Реализован семинар у Смедеревској паланци

1. фебруара 2017. године у оквиру Дана стручног усавршавања (Зимских сусрета учитеља Србије) у организацији СУРС-а, реализован је програм стручног усавршавања ''Чувајући природу чувамо себе-еколошко васпитање деце.''
Место одржавања је ОШ ''Олга Милошевић'' и овом приликом захваљујем љубазним домаћинима на беспрекорној организацији, као и Друштву учитеља Смедеревске паланке на челу са господом Мирољубом Петрићем и Игором Радовановићем.
Ако кажем  да је ово био један изузетан дан, нећу ни мало претерати.
У чему је његова изузетност?
У људима који су присуствовали семинару, у људима који су били помни сушаоци када се то од њих захтевало, а веома активни ствараоци који су тачно и са осмехом на лицу одговарали на постављене задатке. Група од 30 људи пленила је шармом. Не можете ни замислити колико је добре енергије размењено између учесника и нас реализатора.
Време са овим колегама пролетекло је без имало напора, а успомена на семинар живеће дуго кроз маестрално извођење еколошке представе ''Снежанине муке са патуљцима''  у којој је заиста глумила учитељица Снежана  Михајловић, а са њом 6 учитеља и један наставник биологије који су били у улози патуљака.

















Диван учитељски пар -Снежана и Мирослав Михајловић












Блицеви су севали на све стране, као и видео камере.









Била нам је част да се фотографишемо са Снежаном и седам патуљака. Јединствена прилика.



И неколико фотографија за крај  да се не забораве дивне колегинице и колеге.
Хвала Вам на сарадњи и надам се да ћемо се сретати у будућности.



А како су колеге оцениле наш рад? 5-  Јееееееееееее!
Ово су коментари учесника: