уторак, 05. новембар 2019.

Чика Кекине приче неспаванке

            Чика Кекине приче неспаванке назив је нове књига Саше Јовановића. 
Просветној јавности Саша је познат као уредник првог дечијег интернет радија ''Керефеке,'' уредник сајта Керефеке, уредник  (чини ми се) јединог еколошког дечијег часописа у Србији ''Чувари равнице'' и уредник сајта Чувари равнице. Можда је мање познато да је Саша и дечији писац. 
Он је написао књигу ''Почетно математичко образовање у стиху,'' која је нашла сигурно место у вртићима и школама и олакшала предшколцима и првацима савладавање почетних математичких појмова. Уз ову књигу, математика није баук.
          Бројне су Сашине еколошке књиге кроз које на симпатичан и ненаметљив начин учи децу еколошком понашању:''Еколошка олимпијада,'' ''Еколошки маскенбал,'' ''Еколошки речник у стиху,'' ''Еколошки квиз у Горњем Подунављу,'' и многе друге.
Све наслове можете погледати на сајту где имате и инструкције како да дођете до књига. 


           Чика Кекине приче неспаванке је књига која је на мене оставила велики утисак. Читала сам је са дечијим усхићењем и нисам могла да је оставим. Одавно нисам прочитала тако лепе приче за децу, које су истовремено поучне и проткане хумором.
           Чика Кека је бајковити лик. Панонски морнар који је остао без свог мора, који има велики круг занимљивих пријатеља и који прича изванредне приче. Чика Кека се дружи са Капетаном Куком, Чика Јовом Змајем, Кристофером Колумбом, Гусарком Сремицом. ..
Сви његови пријатељи су занимљиви ликови као што је занимљив и сам чика Кека. 
Зашто приче неспаванке? 
Сви знамо колико деца не воле наредбе: ''Седи! Лези! Једи! Буди фин! Спавај! Зато је Саша обрнуо ситуацију. Почетак сваке приче је да се деца спреме за неспавање и свака реченица је упакована у фин хумор:
''...Ништа лепше него кад тако одморан од неспавања уморан кренем у школу. Ко би још наспаван ишао у школу па да може све да памти?''
Свака прича садржи и стихове, а оно што је најзанимљивије и загонетке у стиху. 
Кроз чудесне приче, чика Кека децу на неупадљив начин учи бонтону, еколошком понашању здравој храни, другарству... Чика  Кека разбија деци страх од зубара, прича им зашто је добро носити наочаре. И мени су се допали његови аргументи. 
Сад ми је лакше што носим наочаре. 😊
Од чика Кеке можемо свашта научити.
Колико год је на почетку сваке приче чика Кека бодрио децу да не спавају, полако зева и тоне у сан.''Најбитније је да нико од нас неће да спава... Ја први нећу да спааааавам ...Мада, можда...Зееев... Сигуран сам да нећу да спавам као ни ви... Стварно мислим нећу ока склопити...Зеееев... Ко први заспи изгубио је...Зееееев... Ја ћу победити... Зееееев...Лаку ноћ...
          Сигурна сам да деца ову књигу обожавају и да је читају више пута као што сам урадила и ја. Књигу препоручујем родитељима, деци, васпитачима и учитељима. 
Свака учионица треба да има бар једну књигу ''Чика Кекине приче неспаванке.'' 
Уз чика Кекине приче лакше ћемо васпитавати нашу децу. 








понедељак, 04. новембар 2019.

Земљо моја, опет смо заједно

Постоје крупне одлуке на које ми не можемо утицати.
Постоје догађаји чији смо само делић, сведоци и колатерална штета.
Постоје губици који се не могу надокнадити. Постоје сећања која живе у нама и која нам нико не може одузети. Постоји носталгија...
           Некада (не тако) давно, бејаше једна Земља чија се граница простирала ''Од Вардара па до Триглава.''
           Некада (не тако) давно, у тој Земљи живели су задовољни људи и расла срећна деца.
           Некада (не тако ) давно, у тој Земљи орила се заједничка песма:''Лепе ти је, лепе ти је Загорје зелено,'' ''Македонско девојче,'' ''Ој, свијетла мајска зоро,'' ''Прођох Босном кроз градове,'' ''На планинцах сонченце сије,'' ''Нема те више Алија,'' ''Фалиле се Каштеланке,'' ''Јечам жела, косовка девојка...'' За душу су певане староградске песме и севдалинке. Уз њих се мерачило, бекријало и плакало.
           Некада (не тако) давно, становници те Земље умели су да се ухвате за руке и да заиграју велико ''Ужичко коло,'' и ''Моравац,''словеначку полку и оро, војвођанске поскочице и мађарске чардаше...
           Некада (не тако) давно, у тој Земљи слушали смо Терезу Кесовију и Арсена Дедића, Прљаво казалиште и Парни ваљак,  Бијело дугме и Мерлин, Неџада Салковића и Бебу Селимовић,  Селимову-Желчевски, Тому Здравковића и Лепу Лукић, Ју групу и Рибљу чорбу ...
           Некада (не тако) давно, деца су у тој Земљи одрастала уз књиге Бранка Ћопића, Исмета Бекрића, Григора Витеза, Љубивоја Ршумовића, Тона Селишкара...
           Некада (не тако) давно, комшије и сусједи седели су за истим столом и прослављали празнике и свеце, бајраме и крсне славе, пили каву и кафу са ратлуком и рахатлокум, наздрављали уз лозу и шљиву, пиво и пиву, мезетили његушки пршут, и сјенички сир, и суџук, и далматинску шунку, и сремску кобасицу, и мађарски кулен, и сарајевски ћевап, и хлеб, и крух и сомун... Сладили се и гужваром и штрудлом, и алвом и халвом, и кранслицама и ванилицама, и баклавом и сувом питом, и бундеваром и питом од дулека...
          Некада (не тако) давно, та дивна Земља имала је и цркве, и храмове, и манастире, и самостане, и џамије и синагоге. И ником није сметало што се неко моли Богу, а неко Алаху. Људи су се поштовали, јер су људи.
           Некада (не тако) давно, деца из те Земље полагала су пионирску заклетву и била поносна на црвене мараме око врата. Били су верни и искрени другови који држе дату реч. Поштовали су родитеље и старије, поштовали су своје учитеље.
           Некада (не тако давно) бејаше једна Земља које се ја са сетом сећам.
Због успомене на ту Земљу и безбрижно одрастање у њој, срећна сам што сам део Асоцијације најбољих наставника бивше Југославије. То је част, понос и одговорност.
           Жељана и Весела, нисте могле направити бољу ствар за све нас који смо волели и који у срцу носимо Земљу које више нема.
          Београд је раширио руке и пригрлио учитеље шест бивших република. Много труда је уложено у организацију скупа. Исплатило се.


           Када је трио Мирјана Пајић, Мила Ђачић и Александра Станковић запевао добро нам знану и драгу песму ''Земљо моја,'' 400 људи је устало и није било потребе крити ни емоције ни сузе. Помислила сам: Земљо моја, опет смо заједно!




Хвала Жељана и Весела што сте нас поново спојиле, што сте створиле Сигурну наставничку кућу, што Вам је образовање императив.


КРАЈ 1. ДЕЛА!  😊😊😊