понедељак, 04. новембар 2019.

Земљо моја, опет смо заједно

Постоје крупне одлуке на које ми не можемо утицати.
Постоје догађаји чији смо само делић, сведоци и колатерална штета.
Постоје губици који се не могу надокнадити. Постоје сећања која живе у нама и која нам нико не може одузети. Постоји носталгија...
           Некада (не тако) давно, бејаше једна Земља чија се граница простирала ''Од Вардара па до Триглава.''
           Некада (не тако) давно, у тој Земљи живели су задовољни људи и расла срећна деца.
           Некада (не тако ) давно, у тој Земљи орила се заједничка песма:''Лепе ти је, лепе ти је Загорје зелено,'' ''Македонско девојче,'' ''Ој, свијетла мајска зоро,'' ''Прођох Босном кроз градове,'' ''На планинцах сонченце сије,'' ''Нема те више Алија,'' ''Фалиле се Каштеланке,'' ''Јечам жела, косовка девојка...'' За душу су певане староградске песме и севдалинке. Уз њих се мерачило, бекријало и плакало.
           Некада (не тако) давно, становници те Земље умели су да се ухвате за руке и да заиграју велико ''Ужичко коло,'' и ''Моравац,''словеначку полку и оро, војвођанске поскочице и мађарске чардаше...
           Некада (не тако) давно, у тој Земљи слушали смо Терезу Кесовију и Арсена Дедића, Прљаво казалиште и Парни ваљак,  Бијело дугме и Мерлин, Неџада Салковића и Бебу Селимовић,  Селимову-Желчевски, Тому Здравковића и Лепу Лукић, Ју групу и Рибљу чорбу ...
           Некада (не тако) давно, деца су у тој Земљи одрастала уз књиге Бранка Ћопића, Исмета Бекрића, Григора Витеза, Љубивоја Ршумовића, Тона Селишкара...
           Некада (не тако) давно, комшије и сусједи седели су за истим столом и прослављали празнике и свеце, бајраме и крсне славе, пили каву и кафу са ратлуком и рахатлокум, наздрављали уз лозу и шљиву, пиво и пиву, мезетили његушки пршут, и сјенички сир, и суџук, и далматинску шунку, и сремску кобасицу, и мађарски кулен, и сарајевски ћевап, и хлеб, и крух и сомун... Сладили се и гужваром и штрудлом, и алвом и халвом, и кранслицама и ванилицама, и баклавом и сувом питом, и бундеваром и питом од дулека...
          Некада (не тако) давно, та дивна Земља имала је и цркве, и храмове, и манастире, и самостане, и џамије и синагоге. И ником није сметало што се неко моли Богу, а неко Алаху. Људи су се поштовали, јер су људи.
           Некада (не тако) давно, деца из те Земље полагала су пионирску заклетву и била поносна на црвене мараме око врата. Били су верни и искрени другови који држе дату реч. Поштовали су родитеље и старије, поштовали су своје учитеље.
           Некада (не тако давно) бејаше једна Земља које се ја са сетом сећам.
Због успомене на ту Земљу и безбрижно одрастање у њој, срећна сам што сам део Асоцијације најбољих наставника бивше Југославије. То је част, понос и одговорност.
           Жељана и Весела, нисте могле направити бољу ствар за све нас који смо волели и који у срцу носимо Земљу које више нема.
          Београд је раширио руке и пригрлио учитеље шест бивших република. Много труда је уложено у организацију скупа. Исплатило се.


           Када је трио Мирјана Пајић, Мила Ђачић и Александра Станковић запевао добро нам знану и драгу песму ''Земљо моја,'' 400 људи је устало и није било потребе крити ни емоције ни сузе. Помислила сам: Земљо моја, опет смо заједно!




Хвала Жељана и Весела што сте нас поново спојиле, што сте створиле Сигурну наставничку кућу, што Вам је образовање императив.


КРАЈ 1. ДЕЛА!  😊😊😊




Нема коментара: