петак, 05. фебруар 2016.

СУЗЕ-Сећање на мајку


Зашто је Бог створио сузе?
Да нам помогне да без речи искажемо тугу.
Да нам помогне да бар тренутно олакшамо душу и одагнамо делић бола.
Да покажемо да смо људи, а људе боли патња оних које воле.

Моја мама је ретко плакала. Заправо, кад прочепркам по сећањима, можда овај мој закључак и нема много везе са истином. Ретко је плакала пред људима. Када је било неиздрживо тешко, када је туга ликовала, у њеним очима појавиле су се незаустављиве сузе које би брзо склизнуле низ образе, а она би их још брже избрисала као да се извињава и немо каже:'' Ништа, ништа! Не брините! Ово је сасвим случајно.'' А није било случајно, било је спонтано, било је људски. Био је то израз најболнијег осећања. Сада, после много година разумем и зашто.  Није желела да наноси бол сестри и мени јер је знала да је деци најтежа мамина суза.           
Понекад сам је налазила у најудаљенијем кутку дворишта, у њеној соби, или у башти, како тихо плаче. Мислила је да је ту сигурна и да је нико неће пронаћи. Ипак, некад је бивала ''ухваћена.'' Плакала је тихо, најтише, без јецаја, без гласа, без публике, са болним грчем на лицу. Плакала је најискреније и најтужније, склоњена од свих, склоњена од нас, наших погледа и запиткивања. Кад сам одрасла нисам је више ни запиткивала. Знала сам све... Само сам је тешила. А тешко је утешити сломљено срце и дати неком наду.
Мама је умела истовремено да пева и плаче. Није могла да одоли стиховима песме ''...Борим се борим, борим са собом, болна сам душо, болна за тобом.'' И била је болна због преране смрти њене прве и једине љубави, оца њене деце, њеног пријатеља, њене сигурности... Због сестре и мене и наших живота.То су били тренуци слабости. Борила се и није дала осећањима да завладају њеним животом. Сакрила их је у најдубљи кут срца и чувала до задњег дана.
             Због неког чудног сплета околности када је мама умрла нисам  је ожалила онако како  сам осећала. Нисам  је оплакала... И ја не волим да плачем пред другима, а живот је хтео да баш у то време никако не будем сама. А желела сам да будем  сама са својим болом и својим мислима. Годинама су ме те неисплакане сузе пекле. У једном тренутку ослободила  сам се тог осећања. Можда је мама управо тако желела. И њој су тешке моје сузе као што су мени њене биле. Није волела да је ико жали за време њеног живота. Сигурна сам да је њена жеља била, да је и после овоземаљског живота нико не жали. Нашла је свој мир.            
             Гледајући мамину слику на споменику на којој је насмејана баш како и желим да је памтим, увек  помислим да је сада срећна. Ослобођена је свих земаљских патњи и боли и нашла је сигурно место поред своје љубави, поред мог тате. Надам се да су окружени анђелима.
Ово размишљање одагнало је моје неисплакане сузе, одагнало грч  у грудима који ме је годинама стезао, створило ми нову веру.
Сада о мами причам са осмехом на лицу и сећам се њених шала, њеног смеха, звонког мецосопрана који пева у црквеном хору, њених савета, њене мудрости и њене љубави.
Ипак, кад ми је баш много тешко, сетим се и понеке мамине сузе. Пустим и ја коју, онако, у самоћи да олакшам душу и наставим да корачам даље кроз живот.

 Луција Тасић

Нема коментара: