Моја прва
љубав зове се Андријана. Упознао сам је у обданишту, кад сам имао четири
године.
У групи је
било више од двадесеторо деце. У почетку смо сви плакали. Желели смо да будемо
са својим родитељима. А онда, после неколико дана, заједничка мука нас је
зближила. Лепо смо се дружили и смејали. Сви су ми били драги, а Андријана
посебно. Била је моје висине, смеђе косе и светлих очију. Имала је леп осмех.
Свакодневно смо се играли.
Када је
стигла зима скоро сви смо пошли на зимовање на Дивчибаре. По читав дан смо се
санкали, грудвали, играли...Увече смо ишли на игранке на којима смо плесали. Ја
сам наравно увек плесао са њом. До краја зимовања замолили смо учитељицу да
спавамо у истој соби. Дозволила је, а мојим родитељима је рекла да им се син
оженио. Свима је то било смешно, а ми смо били срећни и задовољни.
Љубав је
трајала док нисмо кренули у школу. Од тада је нисам видео. А ја, да бих се увек
сећао ове љубави, дао сам мојој сестри име- Андријана.
Александар Т. 4. разред
Нема коментара:
Постави коментар