ЛУТКАРСКА ИГРА

  

 ''Босоноги и небо''- према сценарију из књиге ''Лутка из ђачког кутка'' Л.Т. - примена луткарства на часу српског језика. 
Час је реализовала  учитељица Светлана Јанић, која је и направила ове сјајне лутке.

              

         Игра је насушна потреба сваког детета. Радо би се играли и одрасли, али за то немају времена. Можда им недостаје машта?

Иако сам већ одавно у свету одраслих, потреба за игром није ме напустила. Срећа је да се бавим послом учитеља и да ми тај рад пружа могућност да испољавам своје креативне способности. Немају ту срећу сви одрасли.

                Кроз игру деца живе, расту, комуницирају, откривају појаве и свет око себе. Дечиа машта је бескрајна и тражи нове изазове и нова искушења. У игри се огледа дечја склоност ка опонашању драгих особа. У њој деца пројектују и изражавају своје скривене жеље.

                Психолози кажу да је један од циљева игре свестрани развој дечје личности. Још један од циљева је корекција негативних црта личности.

                Педагози кажу да је игра основни облик учења код деце. Игра утиче на зближавање и социјализацију.

                Игру треба користити као метод рада на часовима.

             Луткарство је један вид озбиљне, креативне дидактичке игре.

             ''Лутке су лек против старења душе''. (Непознати аутор)

                У нашој учионици постала је пракса да спајамо наставу са игром. Свака дечја играчка може постати глумац као лутка на штапу. Папирно позориште је најједностаније и најбржесе прави.Још једноставније је  позориште сенки.           

                Иза луткарског паравана деца упознају нови свет. Тамо и најстидљивија деца постају отворена.

                Имала сам ученика који до другог разреда није научио ни једну песму напамет. Разговарала сам са стручњацима о том детету и имала велику жељу да му помогнем. Решење проблема дошло је случајно. Захваљујући луткама, научио је први текст. Желео је да и он буде иза паравана. Ово је био велики напредак и успех.

Деца са говорним манама која имају отпор према сценском извођењу и јавним наступима уопште,  иза паравана тај отпор губе. Деца која немају самопоуздање, добијају га иза паравана. Тиха деца постају гласна, јер желе да их чују.

                Ученици стварају однос према луткама: воле их, саживљавају се са њима, персонифицирају их.

                Деца су специфична популација и ту треба бити обазрив. Њима треба да се свиди и лутка и сценарио. Зато сам се трудила да ликови у мојим драмским текстовима буду добри, а лутке лепе. Нико не жели да буде ружна лутка и изразито негативан лик. Негативни ликови са почетка текстова претварају се у позитивне и деца такве улоге радо прихватају.

                Књижевне текстове обрађене на овакав начин деца дуго памте, као и поруке тих текстова. Зато препоручујем драгим колегама учитељима ако нису пробали,  да пробају. Ја сам луткарство открила скоро, али не смета ми да га примењујем и истражујем.           

 ''Најгори део школе је седење на часу''- изјава једног 8-огодишњака. Ово нам није страно. Сви знамо да деци брзо досаде исте и дуге активности на часу. Игра буди пажњу деце.

             Дужни смо да пружимо деци то задовољство!

             Играјмо се и учимо!

                                                                                     Из књиге ''Лутка из ђачког кутка'' Л. Т.

Учитељице Ана Лукић, Весна Сировљевић,  Луција Тасић и директор школе Зоран Новаковић извели су за ученике луткарску представу ''Мачак у чизмама'' према сценарију из књиге ''Лутка из ђачког кутка.''