Da dete bude zdravo i u školskoj klupi

RODITELJSTVO | SUBOTA 7.09.2013.

| DIANA MARTINAJ, 24 SATA.HR

Nos koji curi, upaljeno grlo i kašalj simptomi su prehlade zbog koje će dete možda morati izostati iz škole nekoliko dana.

 Mnoštvo dece prehladi se upravo početkom ili sredinom septembra. To je razumljivo jer se s letnih praznika vraćaju u školske klupe i u dodiru su s velikim brojem školskih drugara. 

Detetu je potrebno dati više tečnosti i lekove za bolno grlo ili snižavanje temperature, ako je povišena. Najbolja je prevencija često pranje ruku jer smanjuje mogućnost prenosa prehlade. Dete se može zaraziti i bakterijskom infekcijom kože ili streptodermijom. 

Simptomi su osip na koži, posebno oko lica, koji izgleda poput vlažnih krastica. Područje oko krastice obično je zahvaćeno crvenilom. 
Kako se streptodermija ne bi prenosila, preporučuje se da dete ima odvojene peškire, a da zdravi ne diraju područja kože zahvaćene krastama. 
Lekar može propisati recept za kremu koja će dezinfikovati kožu. 
Još jedna od bolesti koja napada decu školske uzrasti je takozvana peta bolest. Njen najočigledniji simptom su crvene mrlje na obrazima, a uz to detetu može curiti nos, može imati povišenu temperaturu ili glavobolju. 
Bolest je obično blaga te se ne propisuju lekovi, osim u slučaju povišene temperature kada je potrebno dati lek za snižavanje. 
Dete se može zaraziti i crevnom virozom. Simptomi viroze su vrlo neprijatni - proliv, povraćanje i grčevi u stomaku koji traju nekoliko dana. 
Detetu je potrebno dati više tečnosti, jer kod većine probavnih bolesti upravo je dehidracija najopasnija. Crevna viroza se može brzo proširiti celim razredom, a dete će se potpuno oporaviti nekoliko dana nakon zaraze.

Vaši u kosi problem su cele porodice

Kako prepoznati: Najočigledniji znak da dete ima vaši je svrab glave. Kako biste proverili da li je reč o ovim parazitima, potrebno je detaljno pregledati kosu i kožu glave, a ako je zaista reč o vašima, videćete gnjide koje čvrsto prijanjaju za vlasi i po tome razlikuju od, na primer, peruti. 

Savet: Na tržištu postoje mnogi preparati za borbu protiv vaši, a jedan od najčešće korišćenih je specijalizovani šampon. Pošto se vaši lako mogu preneti i na ostale članove porodice, potrebno je preduzeti i mere predostrožnosti - šamponom oprati vlasišta svih članova porodice i oprati svu posteljinu, peškire, kape i odeću koja se navlači preko glave. 

Takođe je potrebno usisati sve podove i oprati nameštaj. Osim toga, ako primetite vaši kod deteta, odmah obavestite školu ili vrtić kako bi drugi roditelji proverili ima li ih i njihovo dete.

Lekom protiv dečje gliste

Najčešći parazit kod dece je dečja glista. Simptom zaraze je svrb oko anusa, zbog čega se dete stalno češe. Gliste su vidljive golim okom, a izgledaju poput belih vlasi koje se mrdaju. Lako je rešiti ih se - jednom dozom leka poput mebendazola.

Uz šljokice će dete naučiti važnost pranja

Naročito u sezoni gripa “naoružajte” dete antiseptičkim maramicama. Kako biste ga podstakli da što češće pere ruke, pranje pokušajte učiniti što zabavnijim. Na primer, pokažite mu kako se bakterije zadržavaju lepljivim šljokicama. 

Pospite ih po rukama, a on mora prati ruke dok ih ne skine.

Članak je preuzet sa portala B92.rs

"Priznajte detetu da je gojazno

| DAILY MAIL

Sve više mališana školskog uzrasta je gojazno. Ipak, njihovi roditelji tvrde da njihova deca jedu “zdravo” i da koji kilogram više “nije problem”.

Reč je o klasičnom roditeljskom poricanju, tvrde stručnjaci. Problem je u tome što se više niko ne usuđuje da kaže reč “debeo” – ni roditelji, ni lekari, ni učitelji. 

U Srbiji je gojazno 15 odsto školaraca, što je istini za volju ipak daleko manje nego u ostalim evropskim zemljama.
Poređenja radi, u Velikoj Britaniji trećina dece pati od ovog problema, a u nekim gradovima čak polovina.
Prikrivanjem problema eufemizmima, deca se zavaravaju, kažu stručnjaci.
Potrebno je da roditelji budu hrabri i priznaju sebi i svojoj deci da su gojazna.
U suprotnom, gojazno dete će prerasti u gojaznog pubertetliju, a zatim gojaznu odraslu osobu i neće smatrati da mu je roditelj učinio uslugu time što ga je tešio da ima “krupne kosti”.
Alan Džekson, vodeći lekar i istraživač Centra za kontrolu težine u Velikoj Britaniji, kaže da u slučaju da im roditelji na vreme dovedu dete, uspešnost izlečenja 90 odsto.
“Kolektivno poricanje dovodi do toga da svega 20 roditelja, posle svih naših apela, dovede decu na program. Oko deset će me pozvati i reći: ‘Kako se usuđuješ da moje dete nazoveš debelim?’ Čemu tako neprijateljski stav, prema nečemu što će pomoći njihovoj porodici i promeniti život na bolje njihovom detetu? To je nešto što nikad neću razumeti”, kaže on.

“Neki ljudi smatraju da je epidemija dečje gojaznosti posledica nedostatka moderne discipline. Moderni roditelji udovoljavaju deci i daju im slatkiše i brzu hranu. Ljudi moje generacije (pedeset i neka) pamte da ako smo kao deca odbijali zdravu hranu, alternative nije bilo i morali smo da idemo u krevet gladni”. 

Danas je ponuda nezdrave hrane koja se deci dopada ogromna i roditelji linijom manjeg otpora, im je daju i teše se da dete “barem nešto jede”.
Ono, međutim, nema gde da potroši toliku unetu energiju. Zato učenje dece zdravim navikama u ishrani je jedan od najvažnijih zadataka roditelja.
Ma koliko dete bilo “probirljivo”, ne smete posustati i dozvoliti mu da glad utoli šećerom, kaže Džekson.
“Kada je reč o starijoj deci, većina ljudi je iznenađena kada čuje da je sasvim normalno da se šestogodišnjaku vide rebra kada podigne ruke u vazduh. Kada vidimo gojaznu decu ovih godina, uvek saznamo više od njih, nego od njihovih roditelja. Kada pitate majku ili oca zašto im je dete gojazno, oni će okriviti sve druge, osim sebe samih”, dodaje on.
“Kada bi roditelji videli s kakvim stresom i gubitkom samopouzdanja se suočavaju gojazna deca, kada postanu gojazni tinejdžeri, mislim da bi sve činili drugačije. Ne plašite se ‘debljine’, suočite se s njom”.

Преузето са портала B92.rs

Вољела бих да вјерујем

Ако се снагом воље

ако се вјером

може помјерити планина

ријеци промјенити ток

досећи сушта суштина

вољела бих да вјерујем.

Ако се снагом воље

ако се вјером,

може зауставити невријеме

смирити талас на пучини

прићи на корак истини

вољела бих да вјерујем.

Ако се снагом воље

ако се вјером

може живети спокојно

срца испуњеног љубављу

радосно због права на живот

и у здрављу

вољела бих да вјерујем.

А тако је тешко.

У хаосу сопствених мисли- Гордана Ајдуковић

Шта ако ме послушаш

Кад бих бар вјеровала

да је то што причам

изузетно важно.

Кад бих осјећала

да говорим истину

да ништа у реченом

није лажно

била бих мирнија.

Сумњам, сумњам, већ дуго

сумњам да радим право

корим те, захтијевам

а потом ми је жао,

јер шта ако ме послушаш

и баш зато крене рђаво.

У хаосу сопствених мисли- Гордана Ајдуковић

Formule življenja - dete i ograničenja

RODITELJSTVO | SUBOTA 30.11.2013.

| POLITIKA.RS ZORAN MILIVOJEVIĆ

Tokom vaspitavanja deteta, roditelj definiše neka detetova ponašanja kao poželjna, a neka kao nepoželjna, zahtevajući od deteta da se ponaša u skladu sa time.

Takve situacije su po pravilu konfliktne, jer dete koje želi da se ponaša na svoj način, roditelj tera da se ponaša „kako treba”. Međutim, ni kada dete počne da se ponaša „kako treba” to još ne znači da je dato ponašanje prihvatilo i usvojilo. Postoji čitav niz primera u kojima se neko u detinjstvu ponašao „kako treba”, da bi kada odraste potpuno odstupio od tog ponašanja i počeo da se ponaša na suprotan način, piše Politika.rs 

Na primer, kćerka koja je kao dete na mamino insistiranje uredno pospremala svoju sobu, kada je odrasla i odvojila se od roditelja, prestala je da uređuje svoj stan na zgražanje svoje majke. 

Možemo da se zapitamo kako je došlo do toga da osoba odbaci ponašanje koje joj je u detinjstvu „usađeno”. Ono joj nikada nije bilo usađeno, jer ga ona nikada nije prihvatila kao zaista smisleno i korisno. Ona u detinjstvu nije uređivala prostor zato što je sama smatrala da tako treba, već samo zato da bi izbegla konflikte sa majkom. Ona zato, iako je redovno pospremala sobu, nikada nije stekla naviku pospremanja. 

Slično je i sa onim što dete ne sme da radi. Ako je prestalo da protestuje zbog nekog nametnutog ograničenja, ne znači da se u sebi pomirilo sa njime. Ono sebe intimno doživljava kao žrtvu nerazumnog roditeljskog zahteva i čeka da dovoljno poraste i ispuni uslov za izlazak iz „robije”. 

Kod srednjovečnog muškarca, na primer, koji je zavisan od gledanja televizije koju često besciljno gleda do dva sata posle ponoći iako rano ustaje, otkrivamo da je njegova „trauma iz detinjstva” u tome što mu roditelji nisu dozvoljavali da gleda TV posle devet sati uveče. Od kada je odrastao on svoju „odraslost” i „slobodu” dokazuje samome sebi neograničenim gledanjem televizije. 

Zbog svega toga je važno da tokom odgoja dete razume zašto roditelj insistira na određenom ponašanju. Da bi to postigao, roditelj mora da razgovara sa detetom kako bi mu približio svoj način razmišljanja i svoje vrednosti. Tako povećava verovatnoću da će dete usvojiti dato ograničenje ili prinudu. 

Kod kažnjavanja je isto tako: da bi kazna postigla svoju svrhu nije dovoljno kazniti dete, već ono mora da shvati zbog čega je kažnjeno i da kaznu prihvati kao pravednu. Da bi roditelj to postigao treba da razgovara sa detetom zašto ono ne sme da se ponaša na dati način, u čemu je štetnost tog ponašanja, kako treba umesto toga i slično. Pravilo je jednostavno: deca prihvataju i usvajaju samo ona ograničenja, prinude i kazne koje sama doživljavaju kao smislene i opravdane. Zadatak roditelja jeste da im pomognu u tome. 

Izvor: Politika.rs

Urbane i seoske majke sveta

RODITELJSTVO | NEDELJA 26.01.2014.

| ODG. UREDNICA; DIJANA ROŠČIĆ, AUTOR: STEFANI HEPNER/ ZELJKA TELIŠMAN

Odnos majke prema detetu, razlikuje se kroz vreme, po zemljama, ali i po društvenim slojevima. Majčinsku ljubav oblikuju i uslovljavaju kultura i mentalitet – kaže psihološkinja Hajdi Keler.

 Stiče se utisak da se majke u Nemačkoj ponašaju drugačije nego ranije: tokom dana, decu nose tesno priljubljenu uz svoja tela, a ne kao pre – vozeći ih u kolicima. Noću, mala deca vrlo često spavaju u krevetu sa roditeljima, umesto u kolevkama. Šta je uzrok ovoj promeni? 

Hajdi Keler: Ovaj fenomen promene podizanja dece, kao i fenomen takozvanog modernog oca, primećuje se samo kod jedne manje grupe: kod visokoobrazovanih osoba koje imaju malo dece i postaju roditelji u kasnijem životnom dobu. Ova grupa se sasvim svesno bavi pitanjima podizanja dece, mnogo čita i na taj način je dobro informisana o najnovijim naučnim saznanjima. Ipak, to ne znači da su oni i bolji roditelji. Naravno, i industrija snažno reaguje na ove promene. Ako malo pogledate po radnjama, uočićete neverovatno veliku ponudu marama za nošenje dece, kao i mnogih drugih stvari. 

Bez obzira je li reč o maloj grupi ili ne – može li se reći da je to savršen način podizanja deteta koji mu omogućava savršen početak života? 

Na ovo pitanje se ne može dati uopšteni odgovor. Najvažnija je intencija, odnosno pitanje – šta roditelji određenim ponašanjem žele da postignu, kakva im je namera? U jednoj tipičnoj porodici srednjeg sloja u Nemačkoj, SAD ili Italiji, vrlo često se može videti da majke svoju decu stavljaju na pod i onda se saginju iznad njih. Na taj način one komuniciraju s decom očima, pogledom, ali i razgovorom. Majke postavljaju deci mnoga pitanja, verbalizuju unutrašnji svet deteta. Tako su stvorene osnove i mogućnosti lakšeg postizanja ciljeva socijalizacije. Ova deca lakše stupaju u kontakt s drugima i lakše razvijaju autonomiju. 

S druge strane, takav odnos između majke i deteta ide na uštrb njihove povezanosti. Telesni dodiri su retkost. Čak i ako majka dete nosi u marami, s obzirom na klimu u kojoj živimo, obično je to kontakt preko odeće. Dete oseća stimulaciju putem kretanja (majke), ali ono bi to isto osećalo i u kolicima, kaže Hajdi za Dojče vele. 

Vi ste sprovodili mnoga istraživanja i u drugim zemljama, u Indiji, Meksiku, Kini... U kojoj meri postoje razlike u majčinskoj brizi? 

Odlučujuća nije zemlja nego socijalno okruženje. A ono se snažno orijentiše prema obrazovanju. Od stepena obrazovanja majke zavisi u kojem životnom dobu će dobiti dete, kao i koliko dece će roditi. Porodice srednjeg sloja u Indiji, srednjoj ili južnoj Americi, i u Evropi, po ovom pitanju su vrlo slične: majke decu dobijaju vrlo kasno i porodice ostaju male. Naravno i ovde postoje razlike. U svakom slučaju ima više sličnosti među porodicama srednjeg sloja širom sveta, nego među porodicama koje žive u istoj zemlji – ali jedna u gradu, a druga na selu. Gradske majke vrlo često uopšte ne razumeju majke na selu i smatraju da pogrešno podižu svoju decu. 

Isto tako, vrlo su slične seoske porodice u Kamerunu, Brazilu ili u Indiji. To znači da majke održavaju vrlo blizak telesni kontakt s decom, iako one nisu glavna veze deteta sa svetom. Ovde zapravo zajednica preuzima brigu oko podizanja deteta, podstiče decu da što brže nauče da sede i hodaju, kako bi što pre postala samostalna. Isto tako, ako dete zaplače, majka ga odmah uzima u naručje ili ga doji. 

Nemački način podizanja dece predstavili ste majkama u Kamerunu. Kakva je bila njihova reakcija? 

Ženama smo pokazali filmove: majke decu stavljaju na pod i saginju se iznad njih. Kamerunke su bile šokirane i zaključile da je reč o lošim majkama. Na kraju su predložile da neke od njih odu u Nemačku i nemačkim majkama objasne kako treba da se ophode prema deci. 

Njih je iznenadio i način komunikacije. Zapadnjačke majke svoju decu uključuju u dijaloge, male signale beba interpretiraju kao učestvovanje u razgovoru. Kada tako nešto pokažete majkama u Kamerunu, one se odmah zapitaju:„Pa zar one ne znaju šta je dobro za dete?“. 

Predstave o tome kako treba postupati prema deci duboko su usađene u svima nama. Pritom smo uvereni da je ono što smatramo pravilnim, dobro i za sve druge. To smatraju i afričke majke koje žive na selima. Razlika je u tome što one eto nemaju prilike, a ni mogućnosti da svoje znanje prenesu u ostatak sveta, putem UNICEF-a, Svetske zdravstvene organizacije i sličnih institucija. 

Autoritarni roditelji češće imaju gojaznu decu

RODITELJSTVO | PONEDELJAK 24.03.2014.

Istraživanje kanadskih naučnika povezuje strogost i zahtevnost roditelja s većim rizikom po gojaznost kod dece.

           Prema podacima prikupljenim od oko 37.000 dece mlađe od 11 godina, takav roditeljski stil je moguće povezati sa, za trećinu većim rizikom da će deca biti gojazna, piše Dejli mejl. 

       Utvrđeno je, takođe, da je ta pojava bila izraženija kod dece koja su bila na pragu puberteta. Istraživači MekGil univerziteta u Montrealu veruju da je to moguće objasniti negativnom reakcijom dece na nefleksibilan pristup roditelja.
        Strogost roditelja je, takođe, bila povezana s većim rizikom za takozvano zdravstveno rizično ponašanje dece. "Ako se prema detetu ponašate balansirano - sa ljubavlju ali i jasnim granicama, vaše dete će teško biti gojazno", tvrde istraživači.
        Roditelji koji su strogo postavljali granice bez mnogo dijaloga označeni su kao autoritarni i imali najveće šanse za gojaznu decu. Istraživači su takođe došli do zaključka da je siromaštvo povezano sa dečjom gojaznošću ali stil roditeljstva je imao najviše uticaja.
       Decu treba učiti i ohrabrivati od malena da jedu zdravu hranu ali nikako ne treba koristiti tzv. "diktatorski pristup". Ispostavilo se, u ovom slučaju, da genetika nije najvažnija već sredina u kojoj odrastamo.
       "Iako ova otkrića deluju iznenađujuće, lekcija koju učimo ovde jeste da dozvolimo deci da budu deo procesa koji dovodi do odluke kada je u pitanju hrana", dodao je dr Dejvid Haslam, predsedavajući Nacionalnog foruma za gojaznost. izjavio je za "Indipendent" da je sretao decu koja su bili žrtveni jarci u svojim porodicama, konstantno ponižavani i lišavani ljubavi. 

     "Uticaj je razarajući i može da izazove doživotne mentalne probleme, a u nekim slučajevima i samoubistvo", objašnjava Houkhed.
   "Pepeljugin" zakon će biti javnosti predstavljen u tradicionalnom kraljičinom govoru u junu, navode britanski mediji.
Foto: Image courtesy of Serge Bertasius Photography / FreeDigitalPhotos.net

                                         Članak je preuzet sa portala B92

Za lišavanje dece ljubavi uskoro kazna zatvora

| TANJUG

Roditelji u Britaniji koji namerno lišavaju svoju decu ljubavi, po prvi put suočeni su sa zatvorskom kaznom prema, kako su ga mediji nazvali, "Pepeljuginom" zakonu.

       

 Kako prenosi list "Telegraf", prema predloženom zakonu, "emotivna surovost" biće izjednačena sa postojećim zločinima koji se odnose na fizičko i seksualno zlostavljanje.
      Za to krivično delo predviđena je maksimalna kazna zatvora do 10 godina.
      Cilj zakona je, kako njegovi predlagači ističu, da se unapredi zaštita emotivne i socijalne dobrobiti dece.
       Izmene se odnose na postojeće zakone o zanemarivanju dece u Engleskoj i Velsu kojim se roditelji smatraju krivim ako su namerno napali, napustili ili izložili decu patnji ili povredama.
       Poslanik Konzervativne partije Robert Bakland, koji se zalaže za usvajanje zakona, napisao je za "Dnevni telegraf" da se sa ovim pitanjem "predugo kasni".
   "Ne mnogo godina pošto su braća Grim popularizovali 'Pepeljugu', uvedeno je krivično delo - zanemarivanje deteta. Naš krivični zakon nikada nije uzeo u obzir pun opseg emotivne patnje zlostavljane dece od njihovih roditelja ili staralaca", naveo je on.
     Portparol britanskog ministarstva pravde rekao je da vlada smatra da je od ključnog značaja da se zaštite deca i da je surovost prema deci zločin koji mora da se kazni.
    Izvršni direktor organizacije "Akcija za decu" Toni Houkhed izjavio je za "Indipendent" da je sretao decu koja su bili žrtveni jarci u svojim porodicama, konstantno ponižavani i lišavani ljubavi.
     "Uticaj je razarajući i može da izazove doživotne mentalne probleme, a u nekim slučajevima i samoubistvo", objašnjava Houkhed.
   "Pepeljugin" zakon će biti javnosti predstavljen u tradicionalnom kraljičinom govoru u junu, navode britanski mediji.

Foto: Image courtesy of Serge Bertasius Photography / FreeDigitalPhotos.net

Pokrenite klince na raspustu

http://www.b92.net/

RODITELJSTVO | PETAK 25.07.2014.

| IZVOR: T. L. / VEČERNJE NOVOSTI

Mnoga deca posle nekoliko dana raspusta ostanu bez ideja kako da ispune dan. To može da bude veoma opasno po psihičko stanje.

Leto je omiljeno godišnje doba za školarce koji između knjige i igre uvek biraju ovo drugo. Međutim, mnoga deca već posle nekoliko dana „plandovanja“ van školske klupe ostanu bez ideja kako da ispune dan. To može da bude veoma opasno po psihičko stanje mališana. Drugovi su im otputovali na more, vi se s posla vraćate umorni, a oni slobodnog vremena i energije imaju na pretek.
U takvoj situaciji „kampovanje“ ispred televizora i besomučno tipkanje po tastaturi kompjutera deluju kao izlaz. Stručnjaci, međutim, savetuju da na vreme stanete na put lošim navikama dece i da ih naučite da se zabave bez igrica i crtaća.
            Svakog dana im zadajte po jedan zadatak koji će im okupirati misli i omogućiti im da kanališu energiju. Dok ste vi na poslu, neka oni pospreme orman, srede radni sto, obrišu prašinu sa igračaka, poređaju knjige po azbuci... U početku će možda pružati otpor, ali stručnjaci tvrde da će se na kraju osećati korisnim i da će jedva dočekati da se vratite kući da bi vam pokazali šta su uradili. 

Obavezno ih pohvalite za trud, a kada se odmorite odvedite ih u prirodu. Boravak na otvorenom - u parku, na jezeru ili bazenu, shvatiće kao nagradu, tako da će sutradan obaveze ispunjavati još poletniji. Ne budite lenji da im pokažete igre kojih ste se vi igrali kao mali, zaigrajte fudbal sa njima ili ih ubedite da je lepše da se zabavite frizbijem. Suština je da se fizički istroše.
           Ukoliko vam vreme ne ide na ruku, potrudite se da kišni dan iskoristite tako što ćete zajedno biti produktivni i kreativni. Smislite šta biste voleli da „izvajate“, uzmite brašno i vodu i od te smese zajedno napravite neke interesantne predmete za dečju sobu. Čak i ako ste totalni antitalenat, svideće vam se ova zabava, jer ćete uživati u osmehu zadovoljstva svog deteta.
          Društvene igre nikad ne izlaze iz mode, a pritom su vrlo korisne za razvijanje veština. Između agresivne kompjuterske igrice i karti, uvek je bolje da posavetujete dete da uzme špil u ruke. A još je lepše kada to uradite zajedno. Jedan dan će ono pobediti vas, drugi dan vi njega - i tako će učiti kako da sa osmehom i pobeđuje i gubi.

Izvor: Večernje novosti
Foto: Imagerymajestic / FreeDigitalPhotos.net

Kako savremeni roditelji vaspitavaju decu?

RODITELJSTVO | NEDELJA 15.06.2014.

Kamilica i rakija pobediće baš svaku dečju prehladu, batina je iz raja izašla, a ako dete "ne sluša", pojaviće se babaroga ili policija.

 Mališan pun besa nakon toga sigurno će postati pokoran, preplašen i spreman na saradnju s mamom i tatom. Tako je bilo nekada, a mnogi i sada primenjuju takve šablone vaspitavanja i brige o deci. 

Međutim, pojavio se i savremeni tip roditelja koji razmišljaju o svojim postupcima, pokušavaju da shvate njihov dugoročni uticaj na dete, rade na sebi i traže najbolje načine da podignu srećno, emocionalno stabilno dete s osećajem samopoštovanja. 
Neki znaju koliko je važna međusobna komunikacija i koliko mogu biti loše posledice koje proizilaze iz nametanja autoriteta, koji podrazumeva ignorisanje i sistem nagrada i kazni, uskraćivanje pažnje i bliskosti. 
Promenio se i pojam poslušnog deteta. Poslušnom decom smatrala su se ona koja ne prekidaju roditelje dok govore, koja se igraju s drugom decom u sobi, koja ne zapitkuju previše. 
Poslušna deca ni danas ne prekidaju roditelje i znaju da se igraju s drugom decom, ali su načini na koje to postižemo drugačiji. 
Moderni, informisani roditelji upoznati su sa svim fazama kroz koje deca prolaze i u skladu s tim, pozitivno utiču na neurološki razvoj deteta. 
Današnjim roditeljima nije prioritet da se ukalupe u neku kolektivnu sliku i žive život po tuđim nepisanim pravilima. Danas roditelji prvenstveno žele da im deca budu srećna, da imaju unutrašnji mir, da razviju samopoštovanje i u procesu vaspitanja preispituju svoje ponašanje, rade na sebi, promišljaju kakve će 

posledice njihovo ponašanje imati na dete. 
Odgovori "zato što ja tako kažem", "zato što sam ti ja mama" ili pak onaj tako omiljen "tradicionalnim roditeljima" – "dok živiš pod mojim krovom, biće kako ja kažem", u modernom društvu određenoj grupi roditelja su neprihvatljivi. 
Ipak, s druge strane, nekim roditeljima te fraze su odličan alat za malo mira u kući, ali dugoročno gledano, pogrešna retorika koja nikako ne pomaže razvoju deteta. 
Ono što se u savremenom društvu značajno menja je tretiranje deteta. Nekadašnji koncept roditeljstva tretirao je dete kao objekat koji treba oblikovati, a roditeljski uspeh da dete nauči da sluša i poštuje starije. 
"Tako vaspitavana deca idu u dve krajnosti: ili su celi život u sukobu s autoritetima, što se ogleda i kroz razne vrste kriminala, ili postaju osobe koje se poistovećuju s autoritetom i nemaju sebe", kažeTomislav Kuljiš, terapeut, autor programa "Roditeljstvo 0-6" i Osnivač centra Prirodno roditeljstvo u Hrvatskoj. 
Dete više nije objekt; dete postaje subjekt. 
Nekad stroga i distancirana disciplina i ignorisanje kao metoda vaspitavanja, zamenjeni su, kod određenih roditelja, toplom i pristupačnom "metodom", roditeljem koji je spreman da uvaži, nauči i poštuje sve detetove razvojne faze i u skladu s njima se ponaša. 
Foto: Mindaugas Danys / Flickr.com

Jedna od faza u kojima većina roditelja ne zna kako da postupa, je faza neposlušna faza koja se javlja oko druge godine života. 
"Ona nikako ne znači da je dete postalo nevaljalo niti znači da roditelji nešto rade pogrešno. Obično nastane panika i ljudi se zbog osećaja straha da nisu dobri roditelji počnu obrušavati na dete. Ono što u tom periodu detetu treba od roditelja je afirmisanje osećaja da ima pravo na svoj stav, na svoju volju, ideje i mišljenje i ima pravo da te ideje mogu da budu u neskladu s onim što bi mame i tate htele. To nikako ne znači da im sve treba dopustiti, ali iz tog perioda mora izaći s iskustvom da ima pravo da bude svoj", objašnjava Kuljiš, dodajući da su u toj fazi deca "legitimno neposlušna". 
Roditelj treba da shvati da bliskost i ljubav nisu nešto što dete treba da zasluži, da ga vole bezuslovno, a ne zbog nečeg što je postigao, da ga neće odbaciti ni kada se ne slažu s njim. 
"Ključ uspešnog roditeljstva je u očuvanju detetovog poverenja u nas kao roditelje, očuvanju poverenja da ćemo uvek biti tu uz njega kada smo mu potrebni, da ga nikada nećemo napustiti ili izneveriti, da šta god kaže ili uradi, neće ugroziti naš odnos. Dete koje ima poverenje u roditelja, samim tim je vrlo spremno na saradnju i želi da doprinosi očuvanju tog odnosa i normalno mu je da bude svojevoljno poslušno (osim u pomenutoj posebnoj fazi), ali ne zbog straha od kazne i s njim je roditeljstvo mnogo lakše. Tačnije, detetu je s takvim roditeljem mnogo lakše jer je to upravo onaj odnos koji ono očekuje i koji mu je potreban", objašnjava Kuljiš. To, međutim, nikako nije znak da detetu treba da dopuštamo da sve bude po njegovom. 
Naprotiv, popustljivost nije nikakva usluga detetu. Njemu, objašnjava Kuljiš, neminovno moramo da budemo izvor frustracije kada postavljamo granice, ali istovremeno i utehe. Uz to je važno da očuvamo odnos i bliskost čak i kad smo u sukobu. Dete mora u sebi osećati da smo u osnovi i dalje dobri i da se bez obzira na trenutni konflikt, odnos i bliskost neće promeniti. 
Sve više današnjih roditelja, na sreću, o tom svemu razmišlja, konstantno se edukuje i radi na sebi i svojim postupcima. Možda uprkos babarogama i pretnjama poput "nisi me slušao i nisi zaslužio da se igram s tobom", ipak postoji neka nada za našu decu, kaže Kuljiš. 

                                                                              Članak je preuzet sa portala B92