Стојан није упамтио када је први пут угледао новогодишњу јелку.Родитељи су му је купили прије него што је навршио двије године. Тада се без ње није могла ни замислити прослава Нове године. Када је завршио основну школу, отац му је умјесто јелке, купио ново одијело.И, дјечак се није обрадовао лијепом поклону. Желео је да дан дјечје радости прослави на уобичајени начин:уз украшену новогодишњу јелку, под којом би увијек налазио пакетиће са посластицама и играчкама.
-Стојане, ти си већ одрастао, а јелке су за малу дјецу-рекао му је отац.
-Ја хоћу јелку!-одлучно је дјечак изразио своју жељу..
-Сјутра је посљедњи дан старе године и јелке су све распродате-споменуо је отац.
-Наћи ћу их ја, само ми дајте паре-тражио је Стојан.
Отац му је дао педесет динара и оне похитао на пијацу.Напољу је било врло хладно. Снажан вјетар витлао је снијежне пахуље. Да би се заштитио од вејавице, дјечак је навукао на главу капуљачу своје јакне и лице завио шалом.
пИјаца је била празна,само је неки старији сељак стајао поред два венца црног лука. Јелке нико није продавао, па се Стојан помирио с тим да без ње дочека Нову годину. Његову пажњу заокупио је сељак који је шбан леденим вјетром, нудио на продају свој лук. Каква ли га је невоља на то натјерала? Пришао му је и питао за цијену лука.
-Четрдесет динара оба вијенца-одговорио је сељак, озарен надом што се бар неко заинтер4есовао за његов лук. Али дјечак се без ријечи удаљио.
-Очито је и он неки господичић који не зна за сиротињске невоље. Сви су људи себични! Он је и даље истрајно чекао купца, јер му је новац био неопходан.Морао је својој унуци купити лутку. Раније јој је доносио јевтине играчке и лутке од крпе. Обећао је да ће јој за ову Нову годину купити праву, правцату лутку. А обећање се мора испунити.Но, чиме да купи лутку када нико неће да купи његов лук?
Стојан је још једном пришао сељаку и пружио му четрдесет динара.
-Ево-рекао је -а лук носи својој кући, мени не треба.
-Шта?-запањио се сељак. Ја не примам милостињу, него узми лук који си платио.
-Кажем ти, не треба ми, него одлази што прије са ове ветрометине.
-Ја ћу га понијети твојој кући. Само под тим условом узећу новац. Кажи ми гдје станујеш-захтијевао је старац.
Да не би повредио његово достојанство, дечак му је казао своју адресу. Неко је закуцао на врата Стојановог стана. Његова мајка је отворила врата пред којима је стајао сељак са два вијенца лука у рукама.
-Узмите, купио је ваш син-пружио је сељак оба вијенца.
-Ама, имам доста лука-хтједе она да затвори врата, али јој сељак убаци лук у кућу.
-Што ли је Стојану пало на памет то да купи?-ишчуђавала се мајка.
-Имаш племенитог сина-блажено се осмијехнуо стари сељак и удаљио се.
Ту Нову годину задовољно су дочекали и Стојан у новом одијелу, и дјевојчица с правом лутком и њен дјед који је својој жени говорио:
-Има још добрих људи! Да, стара моја! Данас сам упознао једног дјечака од кога ће постати човјек и по!
Нема коментара:
Постави коментар