Руке -Л. Тасић

Никада мекше јагодице нису миловале моје образе. Никада нежнији прсти нису дотакли моју косу. Никада нисам била испуњена већом топлином него док сам држала те изборане, прерано остареле руке у мојим рукама, и љубила их дуго и нежно. После њих, ничије руке више нису дотакле моју душу и постале моја инспирација.

Те руке су ме одгајиле.

Те руке су ме одхраниле.
Те руке су ме волеле.

Те руке су свашта знале.

Те руке су спретне биле.

Те руке су вредно радиле.

Зато сам ценила сваку бору и прве старачке пегице на њима. А нису стигле да остаре...
 Знала сам да се нису штеделе и зато су биле моје непроценљиво благо.

Те руке су биле мој ослонац и моја сигурност. Уз њих се ничег нисам плашила. Радовала сам се сваком одласку у родну кућу. Знала сам да ме тамо, на прагу наше куће чека мама и њен снажан загрљај који улива нову снагу. А кроз загрљај струји нечујни шапат познат само нама двема који каже: ''Биће све у реду. Ту си и ја сам ту, а све друго није толико важно.  Најважније је да смо скупа.'' То је уистину и било најважније.

Невероватно је колико тога можеш прочитати из нечијих руку, колико љубави можеш осетити из истих тих руку и колико ти у животу те руке недостају.

Некада у сну, осетим благ додир меких јагодица преко чела и образа. Пробудим се испуњена милином,  јер осећам, јер знам да се те меке, топле руке склопљене за молитву моле за мене и да ме, негде тамо, у лепшем и сигурнијем свету, чекају у загрљај. 

А онда ћемо заувек бити скупа. Неће више бити ни туге, ни бола ни болних растанака.