Боре -Л.Тасић

Боре -знак старости или бриге

Боре су највеће издајице. Оне су тихи сведоци нечијег живота који немо вичу на сав глас. Оне нас одају.

Већ са првим сунчевим зрацима Њено лице постајало је преплануло и такво је било до касне јесени. Није волела такав тен, али ја јесам.  Добро јој је пристајао.

Њена кожа мирисала је на лалу. И сад осећам тај  благи мирис. Сваки цвет лале подсети ме на Њу. Као што лали брзо опадају латице, тако су брзо прошли и наши тренуци среће.

Током не лаког живота, на драгом лепом лицу јавиле су се прве боре. Онда су се заједно са годинама множиле. Не!  Ишле су испред година.

Волела сам сваку бору на Мамином лицу. Свака је била урезана због љубави и бриге. Знам да смо сестра и ја урезале многе од њих и  тешко ми је због тога. Године су одмицале, а боре су постајале још вољеније. Волела бих да сам могла бар неку пољупцем да збришем, да ублажим постојеће и одагнам будуће бриге, да поправим све лоше ствари које су јој се десиле у прошлости. Нисам могла. То нико не може. Могла сам само да не задајем бриге, да прикријем понеки детаљ из живота, да кажем да је све у реду па чак и онда када ме поглед одаје и када ми зебња извире из очију и душе. Могла сам само да будем најбоља што могу. То сам и радила.

Као и свака жена мама није волела те немиле знаке (неки би рекли старости, а ја кажем бриге) исписане на лицу.Оне су осликавале Њен живот. Не волим их ни ја на свом лицу. Размишљам о томе, да смо обе заслужиле боље. Или можда нисмо?

Нема свака жена боре. Имају их само оне предане, срчане, жене борци, жене које се несебично дају својој породици, свом послу и свима другима осим себи. То устостручује значај сваке Мамине боре. Зато сам их волела.

А била је блага, мирна, достојанствена и умела је да их носи једнако добро као и пунђу на потиљку, као лепо скројену белу хаљину са бордо ружама, као руж за усне боје труле вишње, као осмех на лицу... Једнако добро као безграничну љубав у срцу која је пресликана у моје срце.

Волела бих да се мој син на исти начин сећа мојих бора.

Можда заслужим. Ко зна?

Сећање на мајку -Луција Тасић