Неколико година одбијала сам позиве да радим семинаре на Косову и Метохији. Тражила сам изговоре и правдала се заузетошћу. Заправо, суштина је била СТРАХ.
Најзад, прихватих и одох у Штрпце. Размишљања су ми била: Ако ти људи толико година живе на Косову, боре се и опстају, зашто је мој живот вреднији од њиховог?
Толико емоција и топлине које сам осетила том приликом надвладало је мој страх и отиснух се даље.
Следећи позив уследио је од директорке ОШ''Десанка Максимовић'' из Косовске Каменице госпође Јадранке Васић.
Мислећи како је Косовска Каменица ближе граници и како има много више српског живља, кренух без страха у походе. А онда, сазнадох, да је у том месту живи само 6% Срба. Остала сам запрепашћена том чињеницом. Значи, ни ту није безбедно. Али, опет, преовладала је мисао о људима који ту живе деценијама и столећима. Ако они одолевају, преживећу и ја.
Чим сам ушла у велику школску зграду осетила сам сигурност.
Ова школа основана је давне 1870. године у селу Каменица које је имало 25 домова. Ученици су долазили из околних села са подручја Криве реке: Робовца, Мочара, Босца, Стрелице, Гризимеа, Ајновца и других. У почетку школа је радила у саставу цркве у Косовској Каменици, а касније прелази у посебну зграду у оквиру црквеног дворишта и бива разрушена 1946. године. Због повећаног броја ученика 1906. године гради се нова школска зграда од две учионице. Школа је започела рад са свега 15 ученика, да би се тај број повећавао. 1908. године и школу су почела да похађају и женска деца. Школа у то време није била обавезна ни за мушку, ни за женску децу.
При првом кораку у школско двориште дочекале су ме бројне колеге и уз пријатељски стисак руке пожелеле добродошлицу. Не могу вам описати шта сам у том тренутку осећала. Испред мене су стајали борци који су свакодневно на барикадама. Лако је бити Србин у Централној Србији. Треба бити Србин и одбранити српство на Косову. Ови људи моји су хероји. Желела бих сваком на свету да осети толико срдачности и толико топлине колико сам ја осетила том приликом. Подршка нас из Србије пуно им значи.
У овој школи много се ради. То се најбоље види када одлазите у одређеним временским интервалима. Ја сам одлазила и гледала како се из године у годину школа и активности у њој мењају, развијају и осавремењују.
Победници су значајних такмичења
Даровити ученици из ОШ''Десанка Максимовић'' сваке године долазе у истраживачку станицу Петница како би савладали нова знања и нове вештине.
Етос је важан део успешног рада сваког колектива.Они се дивно друже и путују.
Директорка школе Јадранка Васић, млада, енергична, хиперактивна... пружила ми је руку пријатељства. Схватила сам колико је ова предузетница, лидерка, (мајка три сина) растрзана, кретаивна, успешна и вредна. Свуд стиже и све постиже. Присутна је на свим значајним састанцима директора, обукама широм Србије, најзначајнијим манифестацијама на којима прати своје ученике. Учи од најбољих, али својим примером учи и оне најбоље.
За ову школу зна и председник републике и сваки директор школе у Србији. Оволико ентузијазма и воље тешко је срести.
Зато одајем дубоко признање овој јединственој жени-ЈАДРАНКИ ВАСИЋ.
Живот на Косову, је игра без граница.
ДРАГИ МОЈИ, ВИ СТЕ ДОКАЗАЛИ И ПОКАЗАЛИ ДА ЗА ВАС НЕ ПОСТОЈЕ ГРАНИЦЕ.
БУДИТЕ ЗДРАВО И ДОБРО НА СВОЈИМ ОГЊИШТИМА.
Најзад, прихватих и одох у Штрпце. Размишљања су ми била: Ако ти људи толико година живе на Косову, боре се и опстају, зашто је мој живот вреднији од њиховог?
Толико емоција и топлине које сам осетила том приликом надвладало је мој страх и отиснух се даље.
Следећи позив уследио је од директорке ОШ''Десанка Максимовић'' из Косовске Каменице госпође Јадранке Васић.
Мислећи како је Косовска Каменица ближе граници и како има много више српског живља, кренух без страха у походе. А онда, сазнадох, да је у том месту живи само 6% Срба. Остала сам запрепашћена том чињеницом. Значи, ни ту није безбедно. Али, опет, преовладала је мисао о људима који ту живе деценијама и столећима. Ако они одолевају, преживећу и ја.
Чим сам ушла у велику школску зграду осетила сам сигурност.
Ова школа основана је давне 1870. године у селу Каменица које је имало 25 домова. Ученици су долазили из околних села са подручја Криве реке: Робовца, Мочара, Босца, Стрелице, Гризимеа, Ајновца и других. У почетку школа је радила у саставу цркве у Косовској Каменици, а касније прелази у посебну зграду у оквиру црквеног дворишта и бива разрушена 1946. године. Због повећаног броја ученика 1906. године гради се нова школска зграда од две учионице. Школа је започела рад са свега 15 ученика, да би се тај број повећавао. 1908. године и школу су почела да похађају и женска деца. Школа у то време није била обавезна ни за мушку, ни за женску децу.
Данас школу похађа 286 ученика.
Ове године требала је бити прослава великог јубилеја, 150 година постојања школе у Косовској Каменици. Корона је спречила прославу, али није умањила значај школе.
При првом кораку у школско двориште дочекале су ме бројне колеге и уз пријатељски стисак руке пожелеле добродошлицу. Не могу вам описати шта сам у том тренутку осећала. Испред мене су стајали борци који су свакодневно на барикадама. Лако је бити Србин у Централној Србији. Треба бити Србин и одбранити српство на Косову. Ови људи моји су хероји. Желела бих сваком на свету да осети толико срдачности и толико топлине колико сам ја осетила том приликом. Подршка нас из Србије пуно им значи.
У овој школи много се ради. То се најбоље види када одлазите у одређеним временским интервалима. Ја сам одлазила и гледала како се из године у годину школа и активности у њој мењају, развијају и осавремењују.
Баве се амбијенталном наставом
Баве се екологијом
Деца плешу модерне плесове
Организују радионице са мајкама
Организују маскенбале
Играју озбиљне представе
Победници су значајних такмичења
Где год се појаве запажени су
Била ми је част да их угостим неколико последњих година на финалној смотри рецитатора која се одржава у Ваљеву под називом ''Песниче народа мог''.
Наставници се без обзира на прописане сате стручног усавршавања едукују и то сами плаћају. У току године похађају много више семинара него што то законодавац од њих очекује. Знања стечена на семинарима примењују на најбољи начин.
Етос је важан део успешног рада сваког колектива.Они се дивно друже и путују.
Много пре ове реформе, пројектне наставе и увођења предузетништва у школе, ова школа се бавила предузетништвом. Израђују штафелаје, јастучиће, сувенире, народне ношње и још много тога.
Ако сте истински пријатељ школе добијете на поклон лични сувенир. Драго ми је што сам уврштена међу четири омиљен песника у школи. Ја никад нисам добила лепши поклон и веће признање. Мерило су људи. А ови људи су заиста добри. Они осећају срцем ко је уз њих.
За ову школу зна и председник републике и сваки директор школе у Србији. Оволико ентузијазма и воље тешко је срести.
Зато одајем дубоко признање овој јединственој жени-ЈАДРАНКИ ВАСИЋ.
Живот на Косову, је игра без граница.
ДРАГИ МОЈИ, ВИ СТЕ ДОКАЗАЛИ И ПОКАЗАЛИ ДА ЗА ВАС НЕ ПОСТОЈЕ ГРАНИЦЕ.
БУДИТЕ ЗДРАВО И ДОБРО НА СВОЈИМ ОГЊИШТИМА.
Нема коментара:
Постави коментар