субота, 05. септембар 2015.

А трећег дана прваци, постају прави ђаци...

Сваке 4 године, учитељи се подмлађују са новом генерацијом ђака првака, али се тешко навикавају на то. Испратимо децу са којом се саживимо, чији проблеми постану и наши, због чије се среће радујемо, а због њихових малих туга тугујемо. .. И... мислимо да су најбоља генерација до сада (иако никад не заборављамо ни оне старије, само се сваке 4 године везујемо за нове ђаке), па онда нехотице поредимо прваке са четвртацима, па мислимо колико су они били бољи и зрелији, а заправо само заборављамо да је све било исто.
Заборављамо да нису знали да изваде прибор из торбе, да нису разликовали ни предмете ни свеске ни уџбенике, да смо сваком морали вадити из торбе све што је потребно за час, отварати свеске и књиге, прстом показати сваки задатак који решавамо, сваком посебно објаснити задатак, стрпљиво одговарати на безброј смислених и бесмислених питања... И много тога заборавимо и мислимо да нас никад нису ''снашли баш овакви ђаци-прваци.''
Како улазим у године, тако имам све већу трему од првака, можда једнаку као и они од школе. Треба изградити прави однос са њима, треба их упутити у живот у школи, правила, треба их учити и научити. Ни мало лак задатак. А ја постајем из године у годину све уморнија.

Првог дана први час је био заједнички за ученике и њихове родитеље. Родитељи су били подједнако узбуђени због тога. Међу родитељима има и мојих бивших ђака или оних којима сам учила браћу и сестре..
Најлепша је слика  видети их заједно у ђачким клупама.


А онда су прваци остали сами. Пошли смо у обилазак школе. М. је тихо заплакала. Не могу рећи да ми није било жао, међутим, емпатију сам оставила по страни (онако све са кнедлом у грлу јер и дан данас памтим мој први дан у школи и гледање кроз стакло на вратима у страху да мама не оде, тако да нисам ни чула шта је учитељ причао) па сам је мирно питала да ли жели да остане у учионици да се исплаче, а ми да идемо даље у обилазак. Одмах је престала да плаче и одмахнула одрично главицом . Решисмо брзо и то.



На крају првог дана Ј. ми је рекла:''Лепа си као и песма коју си нам певала.'' Заправо читала сам им једну моју песму.  Онда су се придружили и остали. Имали су позитивне коментаре и нико није рекао да му није било лепо првог дана. Паде ми камен са срца.


Другог дана је већ  било опуштеније, толико опуштено да је Д. заспао на 3.часу. Слатком сну је претходила реченица ''Завршићу ово кући.'' Склопио је радни лист и док сам ја поново погледала у њега он је већ спаовао. Толико је био уморан и сладак да сам се правила да не примећујем, само да бих му дала прилику да се бар мало одмори.
И тако, закључих да ће бити занимљиво са овом генерацијом и прође моја првосептембарска трема.

Нема коментара: