Соба-Л.Тасић

 У ту собу улазим лаганим и тихим кораком, нечујно, готово на прстима. Заустављам дах да не скрнавим шапат тишине. Једино моје срце увек узбуђено удара, и опире се тишини.

Осећај је увек исти. Ту сам и даље  дете. У тој соби смо расле сестра и ја, поверавале једна другој најскривеније тајне, заклињале се да ће нас ма где у животу биле увек спајати и кући враћати мирис багрема. У тој соби смо свако вече добијале пољубац за лаку ноћ од маме и тате. У њој нас је мама учила прве молитве. У њој смо причале о свакодневним овоземаљским стварима и добијале прве и последње животне лекције. У тој соби провела сам девојаштво, скривала дневнике, споменаре и по неку слику, слушала радио 202, гледала Трећи канал и кришом довлачила кабл телефона да водим тајне разговоре. Из те собе сам се удала и престала да будем безбрижна.

Онда  се мама уселила у њу. Остале су моје књиге, лутке  и олињани  плишани меда, моја прва играчка која и данас има почасно место у њој. Мама је унела своје иконе и слике моје нове породице. Остала је да чува успомене, да прича са нашим сликама. 
Виђале смо се можда често, али не довољно често колико смо и она и ја желеле. Живот... Она је  и тај живот разумела. 

            Зато у тој соби чујем тихи шапат и јецај чежње и љубави.Зато је у тој соби моје срце испуњено срећом и тугом. У тој соби могу да причам, јер знам да мама моје приче чује. У тој соби могу да ћутим, јер знам да мама моје ћутање разуме. У тој соби могу да плачем, јер знам да ће ми сузе донети олакшање. У тој соби могу да будем срећна, јер знам да сам имала маму чија ми је љубав значила и која је љубављу зрачила, која је разумела и изговорено и неизговорено, у чијим сам молитвама свакодневно била.

Ова соба је моје светилиште не зато, што се на њеним зидовима налазе иконе Срца Исусовог и Госпе Шеншатске, и кипови Краљице Свете крунице и Светог Антуна, већ зато, што је у њој задњих двадесетак година свог живота боравила ОНА,  највољенија жена у мом животу. ОНА, која је у мом срцу и мојој глави била и остала светица.

У тој соби скупим снагу, подигнем главу и кренем даље у једну другу собу у којој сам ја чувар успомена. 

Луција Тасић