Луца и лучићи

Сећам се тог првог дана у школи,

до мене Воја, а Ђоле моли

друга Дишу, да стане до Раше,

стиже и Ива, свима нам маше.

А онда Луца стаде на врата:

''Крените за мном до првог спрата.''

Тад није било краја нашој срећи,

сви ко један кренусмо трчећи.

Године друге стигло појачање,

да с нама дели знање,

Ања и Аца другари сјајни,

дани са њима, били су бајни.

Сетих се друже првих слова,

ред бројева, па ред сова,

и учитељица наша, озарена лица,

дели наm свеске пуне петица.

Како је умела бити фина,

да замочи  чика Тому и сина,

да праве наше костиме, маске,

па чак и бину од сирове даске.

Разне се слике смењују у ходу,

неко би мислио да тера моду,

а наша Луца својим светом маште,

за час учионицу претвори у баште.

Одједном све процвета и мирише,

буде облачић и понека кап кише,

а онда се одједном све зањише,

доласком Деда Мраза, све се брише.

Често наше маме позове саме,

па од њих направи даме,

кроз шалу и игру сувенирима,

направи тренд папирним шеширима.

Одједном реши да своје ђаке,

претвори у принцезе и вилењаке,

и од свег Луца представу створи

са свих страна аплауз се ори.

И све што је лепо има крај,

али зато нећемо жалити, знај,

од учитељице се морамо 
растати, само,

да деци другој прилику дамо.

Да и друга деца постану људи,

да Луца с њима машту буди,

да и друге духом води,

да култура увек буде у моди.

И док нас лаганим кораком прати,

сузе јој саме лете низ лице

учитељице, драга, поносна буди,

обећавамо ти све петице.

И тако из дана у дан, године лете,

учитељице, наша више нико није дете,

од ђака Ваших постали људи,

на сваког од њих поносна буди.

И после година много, никад неће остати сама,

ма где била, она ће увек бити са нама,

исту је љубав делила свима

и зато у срцима нашим посебно место има.

Генерација 2011/15