Pohvale koje grade samopouzdanje

RODITELJSTVO | SUBOTA 18.02.2012.

Svi volimo da nas neko pohvali, a deca posebno. Imajte u vidu, međutim, da neće svaka pohvala izgraditi samopouzdanje.

Neumerene i pogrešno formulisane pohvale mogu da dovedu do toga da dete očekuje oduševljenje za svaku sitnicu koju uradi što nije dobro za samopouzdanost. Pohvala koja gradi pozitivnu veru u sebe je zaslužena, odnosi se na neku specifičnu akciju i ponavlja se kad je potrebno.

Pomozite detetu da prepozna svoje sposobnosti pomoću mudre pohvale, evo i kako:

Počnite tako što ćete detetu posvetiti pažnju.

Obratite pažnju na poseban talenat, osobinu, veštinu ili ljubav prema nečemu što zaslužuje priznanje. Možda ćete primetiti talenat za umetnost ili neku karakternu crtu koja je vredna hvale.

Zatim, sačekajte momenat u kome taj talenat ili osobina dolaze do izražaja.

Ovo je trenutak u kome možete da odate priznanje detetu za taj talenat ili osobinu. Važno je da vaša poruka detetu bude takva da ono shvati tačno šta želite da pohvalite kod njega, na primer: “Ana ti stvarno imaš osećaj za slikanje jer koristiš predivne boje u svim svojim crtežima.” Dobra je ideja da uvek koristite istu reč da opišete talenat deteta, kao i da budete precizni zbog čega hvalite dete.

Potom, hvalite veštinu ili talenat više puta u narednih nekoliko nedelja.

Na taj način, vaše dete će pre poverovati u poruku koju mu šaljete, prihvatiti je i stvoriti svoje ubeđenje na osnovu nje. Pobrinite se da je svaka pohvala zaslužena. Sačekajte sa nagradama, posebno novčanim – prave reči u pravom trenutku su najbolja nagrada.

Imajte na umu da se navike ponašanja stiču tek nakon otprilike 21 dana ponavljanja.

Što je niži nivo samopouzdanja deteta, to ćete češće morati da ponavljate pohvale. Takođe, možete da fotografišete dete u momentu kada se bavi aktivnošću koju želite da pohvalite i potavite tu fotografiju na neko vidno mesto u kući kao podsetnik dečjeg talenta. Onaj trenutak kada vaše dete verbalizuje svoj talenat i svoju svest o sopstvenoj veštini ili daru je momenat kada je ta osobina definitivno prihvaćena.

Koje pohvale najčešće upućujete svom detetu? 

Izvor: Najbolja mama na svetu
Preuzeto sa Portala B92

Dete nije razmaženo - ima disleksiju

RODITELJSTVO | PETAK 18.10.2013.

| IZVOR: DEJANA MAJSTOROVIĆ / DANAS

Pretpostavka je da pet do deset odsto populacije pati od disleksije i disgrafije, koje predstavljaju poremećaje u čitanju i pisanju i koje se kod dece najčešće manifestuju neobičnim greškama u pisanju, problemima kod prepisivanja sa table, rešavanjem matematičkih zadataka koji uprkos velikom trudu deteta ne donose tačne rezultate.

Dislektična deca imaju probleme s učenjem pesmica na pamet, vezivanjem pertli, organizovanjem vremena. Disleksija nije bolest, razlikuju se oblici i nivoi disleksije, a pravovremeno otkrivanje, podrška okoline i prikladna terapija mogu da je ublaže.
U tome je neophodna pomoć društva, roditelja, škole i stručnjaka, kaže za Danas Gordana Babić Cvetković, predsednica Prvog srpskog društva za disleksiju.

Poznati disleksičari Albert Ajnštajn, Tomas Alva Edison, Leonardo da Vinči, Pablo Pikaso, Volt Dizni, Agata Kristi, Džon Lenon, kao i dva milijardera iz novije istorije Bil Gejts i Ričard Brenskon, ali brojne druge značajne ličnosti su disleksičari, što samo potvrđuje da su zbog specifičnih poteškoća u čitanju i pisanju naučili da razviju drugačiji stil mišljenja i vizuelizacije, a svojim su se sposobnostima istakli i upisali među velikane.

“Sve zemlje u okruženju su u svojim zakonima jasno precizirale probleme ovih smetnji i njihovo rešavanje, međutim, kod nas disleksija i disgrafija nisu bile prepoznate kao smetnje, sve do pet, šest godina u nazad. Uvođenjem inkluzije smetnje u učenju postale su vidljive, ali i dalje ima nastavnika i profesora koji ne prihvataju da dete ima problem. Čak i kada je su urađeni svi testovi i utvrđeno da je disleksija prisutna, ima onih koji to pobijaju i govore da je dete razmaženo. Ipak, ne nije razmaženo, već ima disleksiju”, objašnjava Babić Cvetković. Naša zemlja ima odlične stručnjake, kaže ona, koji i te kako mogu da pomognu deci da se izbore sa svojim problemima, samo je važno na vreme ih prepoznati.

Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Disleksična deca su prosečne ili natprosečne inteligencije, izrazito kreativna, s razvijenim posebnim, vizuelnim, stilom mišljenja.

Dečaci podložniji Mejra Kijac navodi da su prema podacima koje ona poseduje dečaci četiri puta više ugroženiji od devojčica, da na to utiču različiti faktori, pa i genetika. Ona ističe da je broj dece koja imaju disleksiju povećan u odnosu na pre 15 godina kada je bilo registrovano oko tri odsto u odnosu na danas, kada ih ima oko deset odsto.

Prema rečima Mejre Kijac, logopedice, koja se sa problemom disleksije i disgrafije kod dece suočava više od 30 godina, roditelji su ti koji prvi vide da nešto ne štima kod njihove dece, a da dete dobije dijagnozu tek oko trećeg razreda škole.

“Logopedi bi pri upisu u školu trebalo da rade testove koji detektuju probleme usvajanja jezičkih i grafičkih veština, međutim, veliki broj njih prođe bez testa, pa kad se utvrdi da ono nije u stanju da adekvatno prati nastavu, bude kasno. Deca su vrlo osetljiva, posebno na neuspehe, a kada ih svakodnevno doživljavaju uz veliki rad i trud i pritisak roditelja, zatvaraju se u sebe, ne žele da idu u školu i dolazi do različitih psiholoških problema, a onda više nije dovoljan logoped, već se uključuju i druga stručna lica”, kaže Kijaceva.

Ona ističe da je potrebno više edukovati učitelje, nastavnike, kao i pedagoge i psihologe jer se dešava da uopšte nisu upućeni u to šta je disleksija, a učenicima kod kojih je utvrđeno da imaju smetnju omogućiti individualan rad i usmeno odgovaranje.

Učite decu da poštuju prirodu

Izvor - Lisa

Sasvim sigurno biste želeli da vaša deca udišu čist vazduh i piju ispravnu vodu. Ali, za to je potrebno, pre svega, da se promenite vi sami i da mališana od malih nogu naviknete da čuva prirodu. 
Stručnjaci stalno savetuju deci da više vremena provode u prirodi, u šumi, pored vode. Da što je moguće češće uživaju u lepoti predela i pevanju ptica. A šta vas čeka ako za vikend odete do obližnjeg jezera? Dočekaće vas gomile hartije, đubreta, otpadaka. Sve ono što se nakupilo posle brojnih izletnika: konzerve, plastične kese, staklene i plastične boce najrazličitijih oblika i boja. Dodajte još svakojaku gvožđuriju, koja bogzna otkad tu stoji, automobilske gume, nepotrebne stvari. Voda u jezeru je prekrivena sivkastomehurastom penom, a na površini plivaju boce i kese. Očigledno, nije manje đubreta ni na jezerskom dnu. 

Promenimo loše! 

Nije ni čudo što se stanovnici velikih gradova sa zebnjom odnose prema izletima u prirodu. Ovo đubre, koje možete sresti na svakom koraku, potpuno ubija želju da se provede nekoliko sati u prirodi, pod otvorenim nebom. Neće vam na um pasti ptičji poj, miris poljskog cveća, već ćete, verovatno, uz težak uzdah, reći: „Civilizacija je došla i do ovog kutka.“ Neće biti nikakvog uživanja u prirodi, niti osećanja spokoja i duševnog mira. Međutim, ovaj problem ima i drugu stranu. Setite se samo da većina dece od rođenja pati od različitih oblika alergija. A većina tih oboljenja rezultat je zagađenja prirode raznoraznim otpacima, samo u širim okvirima.

Šta odrasli mogu da urade za decu? Pre svega da promene sebe. Setite se kako ponekad i vi sami prenebregnete elementarne norme ponašanja u prirodi. Popili ste malo vode i - tup, plastična flaša leti u grmlje. Ili raspalite roštilj, a ostavite za sobom i plastične tanjiriće i papirnu ambalažu. Upravo u porodici, na ličnom primeru, roditelji postavljaju temelje vaspitanja, pobuđuju ekološku svest u deci. Ekološko vaspitanje obuhvata ne samo norme ponašanja u prirodi, nego i brižljiv odnos prema bogatstvima naše Zemlje. Treba objasniti detetu da ne sme da lomi grane, kida retke cvetove, dobro je podsećati ga na neophodnost ekonomičnog korišćenja vode i električne energije.

Papirić bacite u kantu 

Od trenutka kada beba nauči da sedi u kolicima, možete joj pokazivati da ne sme da baca papirić od bombone, već da treba da ga dâ mami koja će ga pred njegovim očima baciti u kantu za smeće. Kad je dete već poodraslo i hoda držeći se za vašu ruku, okrenite se i vratite se do papira od sladoleda koji je bačen na ulicu. Neka dete podigne papir i baci ga u kantu. Ako se sa detetom šetate po parku i nema kante u blizini, ne bacajte ništa na zemlju, stavite u kesu ili umotajte u novine i kasnije bacite. Ne oklevajte da skrenete detetu pažnju na đubre i deponije pored puta. Pitajte ga: „Da li ti se ovo dopada?“ I posle kategoričnog odmahivanja glavom, objasnite mu: „Da toga ne bi bilo, bacaj otpatke u kantu.“

Primer iz prve ruke 

Kada idete na izlet u prirodu, obavezno skupite otpatke. Ako ste krenuli automobilom, nije nikakav problem da sve ubacite u plastične kese i da ih kod kuće bacite u đubre ili spalite, a ono što ne gori - zakopajte. Posle vašeg odlaska odmorište treba da je čisto (ostaje samo pepeo od vatre). Za vatru koristite grane koje su već pale na zemlju, ne lomite zdrave. Mi treba još da živimo na Zemlji, kao i naši potomci, i samo od nas zavisi kakav će biti svet - veliko đubrište ili rajski kutak. Ekonomisati – znači živeti komforno, ali sa manjim utroškom energije, misleći na generacije koje će doći posle nas. Deca brzo prihvataju pravila ekološkog ponašanja. Naučite mališana da koristi čašu dok pere zube, kako voda ne bi tekla uzalud. Koristite torbe za pijacu i papirne, a ne plastične kese. Manje koristite preparate u aerosolnom pakovanju. Aerosoli oštećuju ozonski omotač.

Kako to izgleda na Zapadu? 

Ekološko vaspitanje sastoji se od dve komponente: duhovne i pragmatične. Na Zapadu razvijaju ovo drugo. Mališanu se od detinjstva usađuje određeni skup pravila ponašanja u prirodi, i ta pravila ono mora da poštuje u cilju ostvarenja sopstvene bezbednosti. Dete shvata da od toga kako ono formira okolinu, zavisi njegova budućnost. Ma kako čudno zvučalo, klinci i klinceze na Zapadu brzo usvajaju ova pravila. Oni se ugledaju na primer odraslih. A odrasli im često govore da se i struja i voda plaćaju, i da to nisu male cifre. Zato oni, dok peru ruke, isključuju vodu kada ih sapunjaju.

Na Zapadu u dvorištima svi drže burad za skupljanje kišnice, koja se koristi za tehničke potrebe - pranje automobila i zalivanje cveća. U kuće su ugrađeni senzori kretanja koji isključuju svetlo u prostoriji kada čovek u nju ulazi i isključuju kad iz nje izlazi. Slična situacija je i sa radijatorima. U svakoj prostoriji postoji specijalni regulator temperature. To omogućava da se električna energija za zagrevanje prostorija ne „baca“ već da se ekonomično troši. 

Saveti za roditelje i đake prvake

RODITELJSTVO | PONEDELJAK 27.08.2012.

IZVOR: B92

Polazak deteta u školu važan je događaj kako za samog prvaka tako i za celu porodicu. Uz nekoliko saveta stručnjaka prvi septembarski dani za roditelje i đake mogu postati najlepša uspomena.

B92 će narednih dana u rubriciRODITELJSTVO objavljivati tekstove o polasku prvaka u školu. U njima će, kroz razgovor sa stručnim licima, roditeljima biti ponuđen niz praktičnih saveta koje bi trebalo primeniti. Već sutra čitajte šta o polasku u školu ima da kaže logoped Nataša Labović, stručni saradnik udruženja “Roditelj”.

Sasvim nove navike, nova sredina, nove obaveze i nova lica – prvi školski dani donose mnogo novina pa roditelji treba da pomognu deci da se što bolje snađu u novom svetu. Deca se u školi sreću sa novom radnom atmosferom, ali i novim autoritetom koji treba da se poštuje.

Ipak, učitelj Petar Anokić, predsednik UO Saveza učitelja Srbije, tvrdi da nema razloga za brigu i stvaranje problema.

“Ponekad su roditelji više zabrinuti od dece pa svoj strah prenose na njih. Nema potrebe da se bilo ko plaši. Za polazak u školu ne treba posebna priprema”, tvrdi on napominjući da su sve što treba, deca savladala tokom boravka u predškolskim ustanovama.

Jedna od najčešćih greški koju roditelji prave jeste zastrašivanje dece školom, uz pretnje kao što je:“Videćeš ti kada pođeš u školu pa će učiteljica da te…” Ovakve situacije mogu samo izazvati dodatni strah kod dece što nije preporučljivo. Detetu treba objasniti koja ga lepa iskustva i doživljaji čekaju u školi, a nove obaveze prikazati mu na što lepši način kako bi ih sa lakoćom prihvatilo.

Još jedna greška koju roditelji, često nesvesno ponavljaju, jeste poređenje uspeha svoje dece sa ostalim drugarima iz učionice.

“Svako dete je ličnost za sebe. Neka deca startuju brzo a neka polako. Međutim, na kraju svi ispolje svoje kapacitete. Zato roditelji moraju da imaju strpljenja ako njihova deca ne napreduju brzinom kojom bi oni bili zadovoljni”, smatra učitelj Anokić.

PREPORUKE: Razvijati samostalnost učenika kroz radnje kao što su oblačenje i obuvanje, lična higijena, ponašanje na ulici i prelazak preko nje, odnos prema nepoznatim ljudima... Decu treba od početka uključiti u sportske aktivnosti kao i intezivnije učenje stranog jezika jer je to danas vrlo neophodno. Roditelji mogu dati doprinos radu odeljenja i škole kroz rad u Savetu roditelja odeljenja, Savetu roditelja škole i Školskom odboru.

Prema njegovim rečima, roditelji takođe moraju biti svesni da oni služe kao uzor detetu pri usvajanju poželjnog ponašanja.“Zato neka ne očekuju kulturno ponašanje dece i urednost ako se oni ne ponašaju kulturno ili ako su neuredni.”

Govoreći o pripremljenosti dece za polazak u školu, Anokić objašnjava da veoma često neka deca pre prvog razreda znaju da čitaju i pišu, ali da to nije znak da ostali roditelji treba da forsiraju svoju decu.

“Ona koja to nisu naučila zato i polaze u školu, da nauče, jer će im njihova zrelost omogučiti da vrlo brzo stignu drugare koji znaju.”

Nova sredina sa novim drugarima može doneti i nove konflikte. Međutim, Anokić navodi da nije potrebno da se roditelji svaki put umešaju u sukobe, jer su dečiji konflikti uglavnom bezazleni.

“Konflikte nastale u školi (učionici, hodniku, dvorištu, ulici) treba rešavati u školi. Deca se na jednom odmoru tuku a na sledećem idu zagrljeni u dvorište. Te konflikte treba da rešava učitelj/učiteljica zajedno sa đacima. Tu ne smeju da se mešaju roditelji jer tada oni naprave veće problema”, kaže Anokić.

Ipak, kada su u pitanju ozbiljniji problema, tada se u rešavanju istih uključuju školski pedagog i psiholog, a potrebno je i da roditelji ukažu svom detetu da im je ponašanje neprihvatljivo. Svakako, nije dopustivo da roditelji dolaze u školu i prete učenicima koji su imali sukob sa njihovom decom.

Dobra komunikacija između roditelja i dece vrlo je važna jer je ona preduslov poverenja, zaključuje Anokić. Dete treba da bude voljeno i da mu se to pokazuje - roditelji treba da provode što više vremena sa njima, da razgovaraju, čitaju knjige, bave se sportom, posećuju kulturne ustanove…