Сваки нови дан је разлог за срећу

Tiha voda

„Žao mi je, ali sve je popunjeno…“ objašnjava nam sažaljivim tonom školski psiholog „Vi ste osamdeset peti koji žele da kod učitelja Jove upišu dete. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, njegovo odeljenje je popunjeno.“

           A ispričali su nam toliko lepih priča o učitelju Jovi. Tada, pre četiri godine, preuzeo je osmu generaciju učenika. Dugo nije bilo tako predanog i dobrog učitelja. Supruga i ja gledamo jedno drugo, kao kada su nas, devedesetih u italijanskom konzulatu odbili za vizu. Hteli smo da putujemo u Italiju. Uplatili smo aranžman, ali nisu dali karabinjeri, vele mladi ste, možda i ostanete. Predložili su nam da umesto Italije posetimo, Grčku. Na ostrvu Zakintos proveli smo predivan odmor. Od tada, kada god nam se poremete planovi, kažemo jedno drugom: „Možda bude kao na Zakintosu“.

           Okrećem se, prema psihologu i zamišljeno pitam: „A, imate li u zamenu neki aranžman u Grčkoj?“ Supruga me počasti laktom i preuzima razgovor. Objasnila je da obrazovanje deteta smatramo jednom od svetih dužnosti roditelja i da smo čuli mnogo priča o toj školi i kvalitetnim učiteljima koji rade u njoj. Kako verujemo da, osim učitelja Jove, postoje i drugi koje mi ne poznajemo, ali verujemo u njenu preporuku. Psiholog se zagonetno smeška i našim tužnim okicama predlaže novi aranžman. Ne nije Zakintos.

           „Imamo ove godine novu, mladu, učiteljicu. Mirjana se zove.“ gleda nas psiholog ispitivački, kao da pokušava da proceni da li smo dostojni tajne koju će nam saopštiti „Ovo će joj biti prva generacija. Predložila bih da upišemo Jovanu kod nje.“ Pristali smo, nevoljno, po sistemu „možda bude kao na Zakintosu“ i tako je pre četiri godine naša Jovana pošla u prvi razred kod učiteljice Mirjane.

           Realno, od mladih učiteljica ne možete očekivati previše. Računao sam da će ih naučiti barem slova da mogu da pišu poruke na mobilnim telefonima i brojeve, tek toliko da ih na pijaci seljaci ne prevare. Nije me smekšao ni njen topli i radosni osmeh na prvom roditeljskom sastanku. Viđao sam ja takve poglede više puta, pomislio sam oprezno u sebi. Dolazili su i kod mene novajlije prvog dana posla sa takvim izrazom lica. Samo što bi se, ko zna kako, taj pogled izgubio i to obično u trenutku potpisivanja ugovora za stalno. Računao sam da će joj se već do prvog tromesečja smučiti i prosvetni sistem i deca i, naravno, mi roditelji sa čuđenjima tipa: „Zar moje dete? Nemoguće…“

           Još kada sam ih izbrojao, nisam imao sumnju u epilog. Trideset jedno u razredu. Samo da ih prebrojite kad ih vodite na ručak, pa bi ste se već umorili. Očekivao sam da će svaki dan zagubiti bar jedno u toj gužvi. Meni se to desilo više puta sa svoje dvoje dece. Jednom sam kući, čak, doveo pogrešno. Međutim, Mirjana ih nikada nije izgubila. Iznova i iznova ih je nalazila. Pričom. Radom u grupi. Predstavama. Igrokazima. Poslovicama. Porukama u sveskama.

           Na prvoj školskoj predstavi videli smo da ta mlada učiteljica nema nameru da ih uči samo slovima i brojevima. Zadivljeno smo posmatrali decu kako na školskoj sceni pokazuju talente. Nasmejani i srećni sa učiteljicom, zasmejavali su nas i rasplakivali naizmenično. Na narednim predstavama publika se uvećavala geometrijskom progresijom. Počele su da dolaze i bake i deke, kasnije i rođaci drugog kolena, a na kraju smo morali da se izvinjavamo kumovima što im nismo na vreme obezbedili mesta.

           Nekako smo stekli poverenje u učiteljicu i njenu istrajnost. Ali, njoj je i to bilo malo.Nismo ni slutili da će nam se useliti u domove. Sa njenim imenom bi nam započinjao dan. Umesto da ja budim Jovanu i da je teram da ide u školu, a da mi ona nevoljno odgovara „Pusti me još malo…“ ,svako jutro bi ona bila spremna i požurivala mene. „Hajde tata, zar hoćeš da zakasnim kod učiteljice?“. Kasno popodne, kada se okupimo svi na ručku, započinjali bi razgovor sa najvažnijim „Znate šta nam je učiteljica danas ispričala?“ Uveče, pred spavanje, okupili bi se oko Jovane i otvorenih usta slušali sve te pesme, bajke, basne i pouke, koje je tog dana učiteljica pričala.

           Uz nju smo i mi roditelji što šta naučili. Da, pored igrica na računaru, deci pažnju od sat i po vremena i pozorište može da zadrži. Da u Beogradu postoje muzeji koji rade i danju. I da su otvoreni, čak, za posetioce. Da četiri čarobne reči nisu: mr’š, sikter, nedam, nosi se, kako smo navikli na poslu… već sasvim suprotno: Hvala, Molim, Izvini, Izvoli.

           I to što nam je ušla u domove, nekako bismo joj oprostili. Samo da nam nije ušla i u srca. Isto tako tiho i nenametljivo. Kao kada smo, u žurbi da stignemo na posao, poslali Jovanu bez užine u školu. Rekla je to učiteljici, a ona je bez reči izvadila iz novčanika novac i kupila joj kifle u školskoj pekari. Ili kada sam u Jovaninoj svesci prvi put video ispisano velikim slovima „Ponosim se na tebe!“ „Samo napred!“ „Odlično, vredna devojčice!“ „Možeš to i bolje!“ Ponekad bih krišom uveče iz njene školske torbe vadio sveske i ponovo čitao te reči. Poželeo bih da i ja, mator konj, napišem neki pismeni zadatak. Makar zabrljao, dobio bih zasigurno poruku koja bi me obodrila. Nisam smeo, sve do sada.

           Naviknut sam na poslovno okruženje, gde se cene i poštuju glasnogovornici, demagozi, PR-ovi i prodavci magle koji i najveći poraz pretvore u uspeh i najmanji rad u veliku žrtvu. Posmatrajući Mirjanu, pitao sam se, ponekad, da li je uopšte moguće, u današnjem okruženju i sistemu vrednosti, raditi tiho i vredno, a da taj rad bude primećen i poštovan. Nisam verovao da je moguće. Do pre nekoliko dana.

           Prošlog petka smo se oprostili sa učiteljicom. Ismejali smo se, isplakali, izgrlili i zahvalili se na svemu što je uradila. Na putu kući, susreo sam bivše komšije koje nisam dugo video. Pohvalili su se da upisuju sina u prvi razred i da su bili kod psihologa. Iste one kod koje smo bili supruga i ja pre četiri godine. Znajući da su imali isti izbor učitelja kao i mi, upitao sam da li su izrazili želju.

           „Jesmo, kako da ne. Raspitivali smo se i od svih dobili jednu istu preporuku. Silno smo želeli da ga upišemo u to odeljenja, baš nam je krivo što nema mesta. Znaš šta nam je rekla psiholog. „Žao nam je. Vi ste devedeseti koji imaju istu želju za upis. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, odeljenje učiteljice Mirjane odavno je popunjeno.“

           Nasmejao sam se u sebi i pozdravili smo se. Krenuo sam dalje i u mislima ponavljao rečenicu po kojoj je Mirjana prepoznatljiva.

           Istu onu koju je ponavljala deci, objašnjavajući im značaj strpljenja.

           Istu onu kojom je povučenu decu ohrabrivala.

           Istu onu kojom je sebe hrabrila da istraje, širila dobrotu i pozitivnu

energiju.

           Znači, tačno je, pomislio sam u sebi. Tiha voda breg roni.

Vladimir Miletić

Veliki ljudi

"Veliki ljudi -Ne,
nisu to
Sokrat
Leonardo da Vinči
Arhimed…

Nigde o njima neće pisati
kroz istoriju čovečanstva.
Nigde dvorove Umetnosti i Nauke
njihova dela neće krasiti.

Ni u jednom hramu
neće čuvati
njihove lične stvari.

Njihovih bista ni u jednom parku
nit’ Trgu neće biti;
niti će vas patinasta ploča
onako u prolazu
privući
da zastanete,
pročitate,
naučite.

Ne tražite ih u Aleji slavnih.

Nigde nećete naći
ličnu istoriju
Običnih
Velikih
Ljudi.

Samo Vas molim,
čuvajte ih sada
i ne dajte zaboravu nikada,
ako ste ih već negde sreli
(il’ ćete ih tek sresti).
Ja sam takvu osobu srela...

Samo Vas molim,
kad šetate ulicom
osvrnite se dublje,
pored Vas prolaze
Veliki Ljudi.

Priča jedne učiteljice

Zvala se gospođa Tompson. Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je djeci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mjestu sjedio dječak, po imenu Tedi Stodard.
Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primijetila da se rijetko igra sa ostalom djecom, odjeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Tedi je takođe znao da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovskom na njegovim zadacima. U školi gdje je gospođa Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da prije nego što napiše svoje mišljenje o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je ostavila Tedijev izvještaj za kraj. Kada ga je pročitala doživjela je veliko iznenađenje.
U prvom razredu, za Tedija je pisalo, “Tedi je bistro dijete i uvijek se smije. Uredan je i lijepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga.”
U drugom razredu, “Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlječivo bolesna.”
U trećem razredu, “Teško je podnio smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promijeni, to će loše da se odrazi po njega.”
U četvrtom razredu, “Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova i ponekad spava na času.”
Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidjela se. Još joj je gore bilo kada su joj đaci donijeli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Tedija koji je svoj poklon donio nespretno umotan u običnu braon papirnatu kesu.
Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka djeca su počela da se smiju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gdje su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dječiji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao:
“Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka.”
Pošto su djeca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da predaje djeci gramatiku i matematiku. Umjesto toga počela je da ih uči. Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu, pored toga što je slagala da podjednako voli svu djecu Tedi je postao njen omiljeni đak. Sljedeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija, da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.
Šest godina je prošlo prije nego što je dobila novu poruku od Tedija. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Poslije četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocjenama. Uvjeravao je gospođu Tompson da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Poslije četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio da I dalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing. Teodor F. Stodard.
Ali ovdje nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proljeća. Tedi je rekao da je upoznao jednu djevojku i da će se vjenčati. Objasnio joj je da mu je otac umro prije nekolko godina i pitao je gospođu Tompson da li bi pristala da na vjenčanju uzme mjesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.
Zagrlili su se i Dr. Stodard joj je šapnuo:
“Hvala gospođo Tompson što ste vjerovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osjećam posebnim i da mogu da postigem nešto u životu.”
Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula:
“Tedi, griješiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Prije tebe ja nisam znala kako da učim druge.”

Nepoznati autor

Citati:Derviš i smrt-Meša Selimović

Змајева поезија за одрасле

Ђулићи, Ђулићи увеоци –Ј.Ј.Змај

Пола срце,пола камен

то сам био ја;

Пола студен, пола камен

крвца моја сва.

Ти си камен научила

љубит', горети

а срцу ми даде крила

срце одлети.

Одлетело небо рају,

Богу светлости,

вечној тори, вечном мају,

вечној радости.

Да изабере двома нама

кутак љубави,

мирно место међ звездам

нашој љубави.

Још се моли Богу тамо,

благ да опрости,

што ћу љубит тебе само

целе вечности.

Задовољан буди

Тајна среће

Неки трговац послао је свој сина да код најмудријег од свих људи научи Тајну среће. Младић је пуних четрдесет дана ходао кроз пустињу све док није стигао до једног лепог замка на врху планине. Ту је живео Мудрац којег је младић тражио.

Уместо да наиђе на светог човека, наш јунак је међутим, ушао у једну салу која је врвела од људи:трговци су улазили и излазили, неки људи разговарали су у угловима, један мали оркестар свирао је пријатне мелодије, а ту је била и трпеза пуна најукуснијих јела. Мудрац је разговарао са свима и младић је морао да сачека два сата да би дошао ред на њега.

Мудрац је пажљиво саслушао разлоге младићеве посете, али му рече да у овом моменту нема времена да му објасни тајну среће. Препоручио му је да се прошета по његовој палати и да се врати за два сата.

-У међувремену бих те нешто замолио,-рече Мудрац пружајући младићу кашичицу за чај у коју је капнуо две капи уља.-Док будеш ходао носићеш ову кашичицу и настојаћеш да се уље не проспе.

                Младић је почео да се пење и силази степеницама палете стално мотрећи на кашичицу. После два сата вратио се пред Мудраца.

-Дакле,-упита мудрац-еси ли видео моју палату?

Младић је посрамљен признао да ништа није видео. Његова једина брига била је да не проспе оне две капи уља.

-Онда се врати и упознај чудеса мог света. Не можеш имати поверења у човека уколико не упознаш његов дом.

                Сада све смиренији младић узе кашичицу уља и поново крену у шетњу палатом, овог пута обраћајући више пажње на све детаље.-----------------------------------------------------

Вративши се код Мудраца потанко исприча шта је све видео.

-Али, где су оне две капи уља које сам ти поверио?-упита Мудрац.

Погледавши у кашичицу младић примети да их је просуо.

-Ето, то је једини савет који могу да ти дам,-рече Мудрац. Тајна среће се састоји у том да поисматраш сва чуда овог света, али да никад не заборавиш на оне две капи уља у кашичици.

(Пастир воли да путује, али никад не заборавља своје стадо.)

                                                                                                   Алхемичар-Пауло Коељо

Moja тетка, моја вила

Једина грешка на жени

                                                        Анимација са сајта  lenagold.ru

Када је Бог направио жену, дошао је до шестог дана радећи прековремено.

Дошао је Анђео и питао га:

-Зашто трошиш толико времена на њу?

Бог одговори:-Јеси ли ти видео шта сам јој све дао? Спецификацију према којој је обликујем? Она мора знати прати, али не сме бити од пластике. Треба имати више од 200 покретних зглобова и сви морају имати могућност за промену и при том да свака дијета функционира. 

И још има крило за четворо деце. Али, у исто вријеме да има пољубац који може излијечити све, од озлијеђених кољена до сломљеног срца. И све ово ради само са двије руке.

Анђео се зачудио свим тим вјештинама: -Са само двије руке? Немогуће!

-И ово је само стандардни модел.

-То је пуно посла за један дан. Одмори се па сутра доврши.

-Не желим то. Тако сам близу да завршим ово биће што је мом срцу драго. Кад се разболи сама се избори за оздрављење и може радити 18 сати дневно.

Анђео се приближио и дотакао жену:

-Боже, како си је направио тако меку?

-Јест, мекана је- каже Бог, али направио сам је да има снагу. Нећеш вјеровати шта све може издржати.

-Може ли мислити?

-Не само да може мислити. може и сарађивати и договарати се.

Анђелу нешто привуче пажњу и дотаче женино лице.

-Боже, изгледа да овај модел има један пропуст. Нисам ти рекао да превише тога стављаш на њу.

-Није то никакав пропуст. То је суза.

-Чему то?-упита Анђео.

-Суза је њен начин да се изрази њена туга, њена љубав, њена самоћа, њена бол и њен понос.

Ово је оставило јак утисак на Анђела.

-Ти си геније, Боже! На све си мислио. Жена је сјајно биће.

-То је истина. Жена има задивљујућу снагу. Жене подносе тешкоће, носе тугу, али знају за срећу, љубав и своје мишљење. Оне се смију кад желе вриштати. Жене пјевају кад желе плакати. Плачу кад су сретне и смешкају се кад су нервозне. Боре се за оно у шта вјерују. Противе се неправди. Не признају не као одговор. Ако постоји други и бољи начин за рјешење све од себе дају за своју обитељ. Оне прате пријатељицу код лијечника зато што се боји. Жена воли без граница. Оне плачу кад им дјеца доживе нешто ново у животу и радују се доброти својих пријатеља. Оне се радују кад чују за неко рођење или вјенчање. Срце се њихово сломи кад чују за смрт неке драге особе. Оне тугују за изгубљеним вољеним особама, али су јаке и кад више нема ничега зашто би се бориле. Жене знају да један загрљај и пољубац може излијечити сломљено срце.

Ипак, жена има једну грешку.

Она заборавља колико вреди.

Непознати аутор

                                       Фотографија је преузета са нета (уметничке слике жена).

Љубав прва

Нек те срце води