ДУГ
Куповала зечица намирнице за ручак. У лепу корпицу, исплетену од траве и коре, стављала је купус и шагарепу за зечју питу. Кад је већ изашла из продавнице, продавачица се сети да зечица није платила узете намирнице.
-Жућо-рече она свом псу, који је одмарао-зечица није платила намирнице, а однела је пуну корпу! Потрчи, стигни је и реци јој да је дужна да плати.
Кад је зечица видела Жућу како трчи за њом, силно се уплаши и поче да бежи. Жућа се растрча свом снагом, стиже је и ухвати за реп, али се реп прекиде и зечица побеже за патрљком.
Од тог дана зечица се стално крије, стално ослушкује да јој се Жућа не прикраде и не ухвати је, па су јој уши, од силног напрезања да боље чује, веома порасле. Постала је плашљива и стално носи капуте који су слични боји места у коме живи, да би се што мање примећивала.
После догажаја у продавници она је ређала краткорепу, дугоуху и плашљиву децу, која се крију и беже испред сваког пса и никад не улазе у продавнице. Због тога и данас Жућини потомци јуре зечеве да би наплатили стари дуг.
М. Радуновић
ЖИШКО
У дубини велике шуме, добро скривена од свих погледа, мама лија је донела на свет једно лисиче. Било је златасториђасто и прилично храбро., па га је назвала Жишко.
Није прошло много година, а Жишко рече мами:
-Одох да прошврљам шумом, да је упознам!''
-Зар се не бојиш сам?
-Свако ко медирне, опећи ће се као о жишку-храбро рече малиша.
Лутао је тамо-амо, а онда видео неко чудно створње како спава под дрветом.
Ќо си ти?-пробуди га.
-А ти-трже се створење, а онда узвикну-Па ти си мала лисица!
Тако су се спријатељили дечак Мирко и мали лисац Жишко. Нису далеко одмакли кад зачуше стрина Совину хуку:
-Хуууу! Спасавајте се! Ловци јре Жишка!
И заиста, зачу се лавеж паса и повици ловаца.
-Бежимо, Жишко!-узвикну Мирко. Али, Жишко је био мали па га Мирко узе у наручје и преплива поток да завара псе.
Тако су срели дрвосече, који су их заштитили. Тако се Жишко спасао, упознао шуму и стекао доброг другара.
К. Л.
ЗОЉА КАО СУДИЈА
Пчеле су биле начи начиниле саће на високом храсту.
Лени стршљени рекоше да је саће њихово. Спор дође до суда. Зоља је била судија. Пошто је она одлично познавала и једне и друге, предложи обема странама овакав закључак:
-Тела вам имају сличан облик, а боја вам је једнака, тако да се заиста може сумњати у то чије је саће. Али, да моја савест због необавештености не погреши, ево вам дупље и ставите мед у сађе, па чије буде најсличније овом око кога се спорите, моћи ћу да одредим ко га је начинио.
Стршљени одбију предлог који се допадне пчелама. Онда зоља изрекне пресуду:
-Јасно је ко не може да прави саће и ко је начинио ово. Због тога враћам пчелама плод њиховог рада.
ШУМСКИ ПИСМОНОША
Ко је шумски поисмоноша?
-Мечка-казаћете ви.
-Била је, али више није.
-А зашто?
-Зато што се мечка кад завеје снег, завуче у пећину. Ту остави торбу с поштом под главу и утоне у дубок зимски сан. А онај који треба да прими писмо чека ли, чека... Тако писмо послано у јесен стигне у пролеће.
-И ко је онда шумски писмоноша? Свакако зец. Он је брз и способан за тај посао.
-Био је брзоног зец, али сада није.
-Зашто?
-Зато што је једном, када је носио пошту дивљем вепру, нешто шушнуло и он се уплашио. Бацио је поштанску торбу и побегао.
-А ко је сада на његовом месту? Можда вук?
- Био је и вук, али све се животиње плаше њега. Чим дође пред нечију кућу сви затварају врата и закључавају се... Уосталом, он се сам одрекао да буде писмоноша.
-А лисица?
-Лисица1Она је имала обичај да свако писмо отвори и тако сазна шумске тајне. Брзо су открили ту њену радозналост, па су је најурили. После су се ређали: јеж, корњача, и пуж. Док донесу један телеграм прође по неколико седмица. Поверили су ту дужност и веверици, али она целе зиме не напушта стан.
-Значи ни веверица није подесна за писмоношу... А ко сада разноси?
-Сада шумску пошту разноси онај који стално лупка по дрвећу.
-Детлић!
-Да, он. Пошто лупка по дрвећу тражећи храну, чује га свака животиња која очекује писмо. Она онда одлази код њега и тражи по торби... А ако неко писмо остане неиспоручено, детлић хитно одлети и испоручи га.
Текст је из часописа Школарка 2
Е. П.
Захвални храст-Миланка Берковић
То је оно шуштаво и шушкаво време. Оближњу шуму јесен
најлепше обуче. Тада се у њеним бојама живи свет љуљушка, њише, окреће и
шушори, све до зиме. У свакој шуми, па тако и у овој, живи јеж.
Наш јеж се затекао испод великог храста. Док се протезао пре
јутарње шетње, случајно је ударио о жир.
– Извини! – збунио се јежић Бодља.
Жир је ћутао.
– Хоћеш ли да се играмо? – упитао је. – Ја сам Бодља.
Жир је и даље ћутао, опружен близу стабла.
Тишину је прекинуло шуштање лишћа. Бодља није знао одакле долази
тај звук. Уплашено је гледао око себе! Није ни сањао да би неко могао да му се
јави из крошње старога храста.
– Тужан је јер се одвојио од мајке – рекао је кос Црни, док
је слéтао на грану изнад њих. – Немој да му досађујеш!
– Ја сам само хтео да се поиграм са њим и стекнем новог
пријатеља – објашњавао је уплашени Бодља.
– Бићу ти ја пријатељ! – свечано је изјавио Црни.
Бодља је од среће почео да се котрља око храстовог дебла
тако брзо да се Црном завртело у глави.
– Завртело ми се у глави од твог котраљања – шаљиво је
рекао. – Заустави се!
Задихан, Бодља је једва изустио:
– Срећан сам што сам нашао пријатеља… Чега ћемо да се
играмо?
– Најпре помозимо жиру да нађе нову кућу – одговорио му је
Црни.
Бодља се досетио. Откотрљао је жир до оближњег пања и положио
га поред маховине. Почео је хитро да сакупља лишће, како би га покрио и
заштитио од хладноће и гладних животиња.
– Црни, откини неколико листова! – одлучно га је замолио
Бодља.
Црни је вешто откидао листове и бацао их на земљу.
Кад су звршили, јеж се наслонио на корен храста, који је
провиривао испод земље, да се одмори. Црни је слетео да види нову сигурну
жиреву кућицу. Одједном су одозго зачули необични звук. Обузео их је страх.
Било им је драго што су заједно.
– Шта се дешава? – уплашено је питао Бодља, полако узмичући.
-Не знам… као да храст хоће нешто да нам каже… – дрхтавим
гласом проговорио је Црни.
Звук је постајао све ближи и јачи. Њихов страх је растао.
Одједном, гране храста су се спустиле до земље и полако загрлиле Црног и Бодљу.
Њихов страх је полако нестао, кад су схватили да им се храст захваљује. Био је
тужан што је изгубио још један жир, али захвалан Бодљи и Црном што су му
помогли да добије прилику за нови живот.
Миланка Берковић
(из књиге ”Приче испод
старог храста”)
Храстов лист
Високо на врху старог храста, међу хиљадама листова, налазио се један лист жељан пустоловина. ''Какав је то живот,'' говорио је осталим листовима.'' Вечито на истом месту? Ја хоћу да путујем!''
Лишће је зашумело у одговор:''Ми припадамо овом храсту!''
''Ја хоћу да одем!''
''Отићи ћеш, мали,''рече стабло,''сачекај мало, отпутоваћеш већ.''
Захладнело је. Јесен је дошла у шуму. Лишће је почело да опада, па тако једнога дана отпаде и пустоловни храстов лист. Ветар га дохвати и понесе, па је летео, летео.
-''То је живот!''радовао се.
А онда ветар утихну и храстов лист паде на неку живицу.
''Шта?! Зар је већ крај? Зар на овом бедном глогу да завршим живот?'', љутио се.
Љутња није помогла. Стајао је непомично на глогу. Сутрадан наиђе један ђак.
''Баш ми треба за хербаријум!'',рече и узе лист.
''То је већ боље,''одахнуо је храстов лист ''сад путујем даље.''
Тако је на крају доспео у дечаков хербаријум и ту се сасвим осушио. Прилепљен за хартију изгледао је лепо,али више није осећао жељу да путује. А стари храст је на пролеће добио ново лишће.
Извор: часопис Школарка 1
Врабац у учионици
У Микијевој учионици тајно живи један врабац. Тог врапчића који није умео да лети, Мики је нашао у школском дворишту. Договорио се с друговима да га сместе у последњу клупу. Направили су му гнездашце од лишћа и хранили га мрвицама од ужине.
Крили су га, наравно, и за време часова покривали једном корпицом. Зато су мислили да њихову тајну нико не зна, понајмање учитељица.
Али, много су се изненадили кад је она једног дана казала:
-А сад пустите тог врапца нек иде у своју школу.л Он мора научити да лети, а то у учионици не може. Азбука и рачун њему нису потребни.''
Извор: часопис Школарка 1
ТУЖНИ ЦВРЧАК
Сети се цврчак сунчаних дана и потражи своју виолину. Затегну жице, скиде гудало са ормара и хтеде гласно да засвира. Али хоћеш! У кући неће имати ко да га слуша. А песма не вреди ако јој се и други не радују. Ето, зато се без размишљања упути напоље.
Цврчак је угледао белину, широку снежну белину. Над њом је царовала дубока, ледена тишина. Ошину га хладан налет ветра.
-Врати се, свирачу славни! Још је прерано-рече му поточић.
-Не могу више да издржим без свирке! -пожали се цврчак, цвокоћући од зиме.
-Немој! Све има своје време.
-Срце ће ми пући ако не засвирам.
-Чекај, док не дође пролеће-одвраћао га је поточић.
-Па ја свирком хоћу и да домамим пролеће.
-Неће те чути. Оно је далеко, далеко,-тужно, плачним гласом говорио је поточић.
Цврчак покуша да засвира. Али прсти су му били укочени од хладноће и нису га слушали. Жице на виолини су се све више и више затезале од хладноће. У једном тренутку зачуо се само туп звук попуцалих жица и ништа више.
Славни свирач, сав промрзао, морао је да се врати у кућу. И шта је добио? Шта би друго и могао добити-осим прехладе. Кашљао је целу зиму. Срећом, његова вредна комшиница мравица му је стално спремала чај. Морао је бити здрав за велике концерте што су га очекивали.
А кад нико није видео, њему би се кришом отела покоја суза за попуцалим жицама старе добре виолине.
Г.П.
ЗИМСКА ЗАПРЕГА
Био једном један мали риђасти магарац, прави лепотан међу магарчићима у селу. Звали су га Рики. Имао је дугачке уши и риђасту кићанку на крају репа. Пошто је био тако леп, сви су га волели. Никад није носио терет. Током лета шврљао је по ливадама и пропланцима. Јурио је са зечевима и срнама, пасао сочну траву и пио воду са планинских извора.
Али, преко зиме Рики је морао да буде у штали. А то му је било досадно, много досадно. Друштво му је правила крава Булка и њено теле, које је по целу ноћ само мукало и тражило млеко.
Једног дана Рикију је прекипело. Одлучио је да изађе напоље и да мало протрчи по снегу. Откинуо је улар којим је био привезан, па се искрао из штале и зачас се нашао међу децом, која су се на пољани грудвала и правила Снешка Белића.
''Рики, Рики!'' повикали су сви радосно. ''Хајде с нама у игру!''
А онда се мала Јована, Рикијева најмлађа пријатељица, која је преко лета највише од све деце јахала, сетила нечега:
''Хеј, децо!'' узвикнула је ''Хајде да направимо зимску запрегу! Ми код куће имамо велике санке, па ћемо упрегнути Рикија и возити се по снегу!"''
''Ура!'' повикала су деца.
И док дланом о длан, све је било спремно. Рики је упрегнут у санке. Настало је уживање. Деца су се редом возила. Образи и носићи су им били црвени од оштрог зимског ваздуха.
Л. Н.
