недеља, 01. мај 2016.

ШУМСКА ДРУЖИНА-Луција Тасић

Ликови: сова Мудрица, зека Ушко, корњача Мара, меда Брундо, вук Вучко, ловац Јоца, дивљасвиња Гица, веверица Века, јелен Јеленко, лисица Лија, јежић Боцко, група ученика
(Сцена је шумица. Ми смо прву сцену започели песмом ''Пролеће у шуми'' коју је певала једна ученица. Када помиње меду у песми, меда излази, прошета сценом и маше публици. Када помене зеку у другој строфи, зека изаће скакућући са краја на крај сцене. Представа се може и завршити истом песмом. Могу певати сви учесници) 
(Излази Мудрица и шета, завирује и разагледа)

МУДРИЦА:
Што је данас у шуми пусто,
само се види грање густо.
Годило би ми друштво неко,
а моја другарица је далеко...
Никога нема, да попричамо,
(Прави паузу, шета по сцени, ставља руке на уши и ослушкује)
чује се шушкање у жбуњу само.
Идем да видим ко ли је тамо,
да барем мало проћаскамо.
(У жбуњу је зека Ушко. Уплашен је, па се врпољи и дрхти од страха)

МУДРИЦА:
(Обраћа се Ушку који је и даље иза жбуна)
Ја сам сова, ноћна птица,
име ми је Мудрица.
Дању волим дуго да спим,
ал' зато целу ноћ бдим.
На грани стојим, очи не померам,
а ипак целу шуму гледам.
Главу окрећем за
триста шездесет степени,
и зато, помало, завиде мени.
А ко си ти, малени створе?
Изађи, да те видим боље!

УШКО:
(Ушко се само мало помери да га види публика и даље чучи и дрхтавим гласом говори)
Ја сам зека звани Ушко,
у мајке сам једино мушко,
чувам сестре и чувам маму,
ретко кад је остављам саму.
Ако мени буде нешто,
породици биће тешко.
(Мудрица  се сагиње и пружа руку Ушку)

МУДРИЦА:
Не бој се, Ушко! Слободно изађи!
Ја само себи друштво тражим.

УШКО:
(Ушко скакуће и излази на сцену и говори брзо)

Сада ми је лакше много,
потрчати нисам мог'о,
силно сам се уплашио,
па сам се у жбуну скрио.
Мислио сам да сте ушара,
она  зекама невоље ствара,
зграби плен док је у лету,
а онда збогом, (маше руком) прелепи свету.

МУДРИЦА:
Нисам ушара, нисам низлица,
ја сам обична домаћа птица.
Реци ми о себи још понешто,
немој да ти буде тешко,
волим да знам о свима све,
јер тако лакше дајем савете.

УШКО:
Не знам шта бих вам још рек'о,
па, нисам баш познат неко.
Ја имам ове уши дуге,
да чујем звуке иза дуге,
и брзе ноге које ме носе,
преко ове шумске косе.
Опасност осећам пре но што стигне,
мој куси репић одма' се дигне,
потрчим брзо као стрела
и стигнем до првог села.

МУДРИЦА:
Природа је о свему мислила,
зато ти је хитре, ноге доделила,
и истанчан слух који чује све,
знам да се зеке, трчањем штите.

УШКО:
Тако је, Мудрице, све си у праву,
сваки зец трчањем спашава главу.
Нисмо ми кукавице, само смо ситни,
ал' свету овом к'о да нисмо битни.
(Говори тужно и полако)
Зато, туга велика мучи душу моју,
нас зечева има, у великом броју,
па смо  лака мета, нисмо заштићени,
и ловци нас лове до касне јесени.
Чак и зими прате, трагове у снегу
па је наша врста, вечито у бегу.

МАРА: (Приближава се споро пузећи и говори сама са собом)
Брзином се само хвалише мали,
ни мени спорој, ништа не фали,
а не каже како уме да касни
и како сам га победила у басни.

МУДРИЦА:
Ко си сад ти, што шумом милиш?
Изађи на чистину, да те боље видим!

МАРА:
Мара корњача сам ја,
 цела шума ме зна.
Истина је да сам спорија,
таква је моја фамилија,
на леђима оклоп носим
и њиме се баш  поносим.
Ако нешто нећу да видим
правим се да се стидим,
у оклоп увучем главу
и дочекам зору плаву.
Одлика мог рода, живот је дуг.
Иако сам спора обишла сам луг,
у њему има пуно биља,
а мени таква храна  прија.

МУДРИЦА:
Можда због хране дуго живите,
ил'  зато, што никуд не журите.
Од вас би и човек могао да учи,
да успори темпо, не само да трчи,
навике да мења, да живи здравије,
да шета природом и да једе биље.
У животу треба мало уживати,
загрлити ближње, с њима попричати.

МАРА:
Није ни чудо што си Мудрица,
ти си ретко паметна птица.
Твоји су савети драгоцени.
Шта би саветовала мени?

МУДРИЦА:
Ево, за тебе један савет:
продужи даље, упознај свет!
Пронађи себи другарицу,
лепша ће ти бити  
шетња кроз шумицу.
У друштву је лакше све,
нема досаде ни бриге.

МАРА:
Хвала Мудрице! Па, одох ја,
има у шуми још корњача.
Наћи ћу себи друштво неко,
а онда одох, одох  далеко.
(Корњача одлази са сцене.Чује се песма коју пева меда Брундо који полако долази на сцену)

БРУНДО:
Ја сам меда Брунда,
топла ми је бунда,
мрка ми је длака,
ја сам зверка јака.
Од мене се сви склањају,
млађи ми се сви клањају,
огромна ми рука,
јачи сам од вука.

МУДРИЦА:
Знам да си највећи шумски створ
и да си прилично тром и спор,
волиш да преспаваш зиму целу,
не занима те шта се ради у селу.

БРУНДО:
Нек има крушака, нек меда има,
наједем се слатко док не дође зима,
а онда пећину топлу нађем
и нећу до пролећа да изађем.
Загрлим моју женицу Мицу,
окупимо нашу малену дечицу,
па спавамо док не прође зима,
сваки меда, сала  доста има.
Оно нам је храна и грејање,
излазимо на празник Сретење. 

МУДРИЦА:
Мислила сам да је веровање,
да први пут излазите на Сретење,
тада се сусрећу пролеће и зима
и, ако случајно сунца има,
меде виде своју огромну сенку,
уплаше се, и врате у постељу меку.

БРУНДО:
А онда продужимо зимски сан
и излазимо тек четрдесети дан.
Није веровање, то је истина
по нама се мери зима.

ГРУПА УЧЕНИКА:
(Певају део песме из ''Медведова женидба'')
 ''У медведа Брунда повелика бунда,
вреди сувог злата, хиљаду дуката.
Сва ће сјајна шума, сићи за њим с ума,
веверица лепа, лија дугог репа.'' 1

БРУНДО: (Аплаудира.)
Тако песма о мени каже,
а у песми се не лаже.
Ал' не треба мени друга женица,
најбоља је, моја Мица.
Она је мајка наших мечића,
не сме да јој фали, са крзна длачица.
Ко ми не верује, нек на црту дође,
и видеће само, како ће да прође.

МУДРИЦА:
Медвед је у шуми животиња највећа,
кад  га не сретнеш, то је права срећа.
А ако га сретнеш, не показуј страх,
лези на земљу и задржи дах.
Примири се и прави да спаваш,
његову снагу немој да провераваш.

БРУНДО:
Идем ја полако, да заменим Мицу,
цео дан ради, и чува дечицу,
нек'  изађе мало, нек' се разоноди,
а ја ћу мечиће, у шетњу да водим.

(Брундо креће, и у пролазу сусреће вука Вучка који завија и изазивачки говори )

ВУЧКО:
(Ауууууууууу!)
А ја сам од меде јачи
то вучијем роду значи,
ми имамо оштре зубе,
једемо животиње и људе.
Кад завеје зима хладна
наша дружина је гладна,
силазимо тад у село,
нападнемо стадо цело,
и једемо, да све пуца
док нам ловац не запуца.

БРУНДО:
Ма шта велиш? Ти си јачи?
Више ми се не јуначи!
Излази да те испрашим ја,
ко је јачи, нека се зна!

(Иде Ловац Јоца и пева истоимену песму. Вук бежи када чује песму. Чује се вриска иза сцене)

ЛОВАЦ ЈОЦА:
''Бам,бам, бам, убих лава сам,
тап, тап, тап, убих тигра чак,
трас, трас, трас, неста морски пас,
шкљоца, шкљоца, шкљоца
 ја сам ловац Јоца.''2

МУДРИЦА:
Добро нам Јоцо дошао,
срећа да ниси прошао,
сви су се вука уплашили,
и по шуми разбежали.

ЈОЦА:
Ја сам овде да чувам шуме,
да храним јелене и младе срне,
да штитим вукове и меде,
због природне равнотеже.
Али, то не сме, Вучко да зна,
одма' се осили, па ето зла.

МУДРИЦА:
Човек је сам равнотежу нарушио,
многе врсте је ловом истребио,
зато сад треба да се опамети,
ни крволочном вуку не сме да се свети.

(Долази  лисица Лија и говори подругљиво Јоци)

ЛИЈА:
Само ја могу да ти долијам
јер ја сам стара тета Лија,
када је хладно у село сиђем
ни један кокошарник не заобиђем.
Тамо има дивних, петлића и кока,
а ја их гледам крајичком ока,
док их насамо не намамим,
а онда знам шта ћу да радим.

ЈОЦА:
Бежи тамо, неваљалице права!
Због тебе ме увек боли глава.
Ако те нађем доле у селу,
од'раћу ти кожу целу!
Нећеш више штету правити,
коке дирати, сељаке љутити.

(Лија одлази покуњена и прича тихо  публици)

ЛИЈА:
Нико ме не воли и сви ме грде,
а ја не желим да срдим људе,
само се борим за опстанак свој,
за равнотежу, важан је и род мој.

 ( На сцену долази Гица)

ГИЦА:
Добар дан сово Мудрице!
Ево и мене, прасице Гице.
Ја сам сестра домаће свиње,
и не волим снег и иње,
зато што немам своју кућу,
мучим се по шумском беспућу.
(Обраћа се Јоци)
Здраво Јоцо, храбри ловче,
да ли имаш неко лонче,
кукуруза или жира,
то што воли свака свиња?

ЈОЦА:
Имам Гицо у торби мојој,
удовољићу жељи твојој,
ал' обећај пре тога нешто,
да нећеш онако вешто,
ти у поље силазити
и људима усеве газити.

ГИЦА:
Обећавам да ћу добра бити
жиреве ћу вредно ја купити,
имаћу их препуну јазбину
и тако ћу презимети зиму.

(Долази веверица Века и надовезује се на Гицину причу)

ВЕКА:
Оставићеш и мени понешто,
да понесем и  спретно и вешто,
да напуним у дрвету дупљу,
чак понеку и гранчицу шупљу.
Кад нестане ораха, лешника,
онда ће се жиром сладит' Века.
Ја у једном дрвету станујем,
а у друго храну сву спакујем,
да ми кућа буде, и лепа и чиста,
да у њој све, од чистоће блиста.
Метем мојим дугим репом
и дивим се свему лепом,
у шуми сам најхитрија
у пењању најспретнија.

МУДРИЦА:
Јеси ситна, ал' си хитра,
вредна, радна, много бистра.
Зубићи те красе твоји,
а и реп ти лепо стоји.
Пењеш се на дрво свако,
и све ти је лако.
(Века скакуће по сцени. Долази Јеленко)

ЈЕЛЕНКО:
Добар дан шумска братијо,
и ја сам мало свратио,
да се дружим са вама
и поставим нека питања.
Поносна сам животиња,
шумско биље мени прија,
сваке године мењам рогове,
и добијам, и лепше, и нове.
Ловци ме због рогова лове,
они им к'о трофеји стоје,
а ја каде чујем ловачке псе,
бежим у шуму што даље.
Да ли знате ко сам ја,
и о мени шта се зна?

ГРУПА УЧЕНИКА:
Наравно да знамо ко си ти,
на лепоти завиде ти сви,
све нам кошуте за тобом уздишу,
на дрвету сваком, поруке ти пишу,
ти им дођеш к'о за душу мелем,
јер си лепи, рогати, Јеленко јелен.

МУДРИЦА:
Шума је наша лепа и зелена,
једну замерку имам за јелена,
што гули  кору са младог дрвећа
и дрвеће зато сналази несрећа.

ЈЕЛЕНКО:
Кад би другог начина било,
не бих то никад радио,
ал' морам да скинем старе рогове,
да добијем и лепше и нове.

МУДРИЦА:
У праву си Јеленко, па ниси ти крив.
Буди увек добро, нек си здрав и жив!
(Окреће се публици и говори. Долази јежић Боцко)
Има још једно мало створење,
управо се код нас пење.

БОЦКО:
Ја сам Боцко, јежић мали
и ништа ми баш не фали,
бодљи имам пет хиљада,
преко дана тражим хлада,
у земљи сам, ил' у рупи
моје тело сво се скупи
к'о лоптица мала стоји,
и свако се мене боји.
Дечаци ме копирају,
па се на јеж фризирају.
Живимо у ниској трави,
бубоједи ми смо прави
и никога не дирамо
бодљама се штитимо.

МУДРИЦА:
Ти ноћу излазиш као и ја
не познаје те дружина сва.
Ипак, децо ако јежа видите,
у великом га луку заобиђите.
Неће вас намерно повредити,
ал' његова бодља може вас ранити.
Упознали сте шумски свет
разноврстан  и леп к'о цвет.


(Сви излазе на сцену и говоре у глас)

СВИ:
Под небеским сводом
за све места има,
шумица зелена
све нас радо прима.
И сви смо ми битни,
све што земљом ходи,
разноврсност је важна,
због равнотеже у природи.
Клопке не стављајте
и штедите зрна,
да шумица наша,
не постане црна.
Зелена јој боја,
баш лепо пристаје,
шума нам је кућа,
свима дом нам даје.
Свако живо биће,
живот заслужује,
да удише ваздух
и да се радује.

 Представу су извели ученици 1.разреда ОШ''Драгољуб Илић'' из Драчића 22. априла 2016. за Дан планете Земље.



 Фотографије са представе можете погледати кликом на везу:





Нема коментара: