уторак, 21. октобар 2014.

Драмски текст: Трнова Ружица-Луција Тасић


(Према мотивима истоимене бајке)

Ликови: Наратор, Краљица, Краљ, Жабац, Грдана, Анђео,виле Цветана, Златана и Добрана,  статисти: дворани и народ.)

ПРВА СЦЕНА

(Сцена је дворац са лепим вртом. У околини дворца је и мало језеро. На сцену излази наратор.)

НАРАТОР: У краљевини једној далекој,
                          владало је право изобиље,
                    дворац је био златом окован,
                    а око њега најлепше биље.
                    Краљ и краљица бејаху млади,
                    лепи и паметни, пуни љубави,
                    волели су их њихови дворани,
                    поданици, птице, па чак и мрави.
                    Сви  људи су вредно радили,
                    сиромашних ту није било,
                    све је изгледало у најбољем реду,
                    али је ипак, нешто фалило.

КРАЉИЦА: Године пролазе верни мој краљу,
                      све је наизглед лепо и складно,
                      сви су задовољни и уживају,
                      а моје срце је, тужно и празно.

КРАЉ: Реци краљице, вољена моја,
              шта то срце твоје тишти,
              твоја је жеља заповест за мене
              и све што желиш, ја ћу испунити.

КРАЉИЦА: Жеља је иста, као и твоја,
                      што је понављаш свакога дана:
                     ''Ах, кад бисмо имали дете,''
                     нестало би ових љутих рана.

КРАЉ:(Клекне пред краљицу и ухвати је за руку.)
             Немој плакати вољена моја
             твоје ми сузе на срце падају,
             чуда су могућа и догађају се,
             онима што верују и што се надају.

ДРУГА СЦЕНА

(Краљица седи на језеру. Поглед јој је упрт ка небу, руке склопљене. Жабац је склупчан у језеру.)

КРАЉИЦА: О, боже драги, да ли ме чујеш?
                      Да ли молитве слушаш моје?
                      Желела бих детенце једно,
                      за њег' би' дала, краљевство своје.

ЖАБАЦ: (Скочи, а Краљица врисне.)
                 Чуо сам шта желиш и што се молиш,
                 могу ти помоћи краљице лепа,
                 узми ме у руку и пољуби,
                 родићеш бебу следећег лета.

КРАЉИЦА: Ако се ичег' на свету плашим,
                      то су змије и жабе крастаче,
                      ал' ако је то једини начин,
                      скочи ми на руку, ружни Жапче.

ЖАБАЦ: Другог начина, веруј ми, нема,
                жао ми је што ме сматраш ружним,
                нам да нисам баш неки лепотан,
                ал' искреност твоја, чини ме тужним.

КРАЉИЦА: Можда и није тако мудро,
                      оно што мислим, да увек кажем,
                      али, учили су ме да искрена будем,
                      па ниси леп, не могу да лажем.

ЖАБАЦ: Могу да те прескочим из места,
                 није лепота на свету све,
                 могу да ти поклоним сунчеве зраке,
                 завири у срце, лепа краљице.

КРАЉИЦА: Није добро то што сам ти рекла,
                      опрости ми ти на искрености,
                      увек сам била окружена лепотом,
                      нису ми долазили тако ружни гости.

ЖАБАЦ: Опростићу, јер си то признала,
                 сад испружи своје обе руке,
                 ево, Жапца, скаче на дланове,
                 и престаће твоје страшне муке.
(Жабац наслања главу на Краљичине дланове и она га љуби.)
ТРЕЋА СЦЕНА
(Чује се успаванка. Краљ и краљица бдију над колевком. У колевци је лутка, беба.  Излази Наратор.)

НАРАТОР; А следећег лета, како Жабац рече,
                     Краљица принцезу прелепу родила,
                     Краљ и она срећни, и поносни беху,
                     цео двор је весео, земља је славила.

КРАЉИЦА: Господару добри, највернији мужу,
                      срце је моје испуњено сада,
                      добили смо ћерку, блиставу к'о сунце,
                      она је сад наша и љубав и нада.

КРАЉ:Звездице на небу, сјај су изгубиле,
             када се родила, наша лепотица.
             Мирише к'о ружа, и тако изгледа,
             зато, нек' се зове, по ружи, Ружица.

КРАЉИЦА: Гласници долазе и честитке носе,
                       краљеви и цареви, сви нам  честитају,
                       на крштење њено, позваћемо све,
                       нека наше драго, чедо упознају.

КРАЉ: Онда драга моја, ти славље припреми,
              отварамо капије нашег сјајног двора,
              позваћемо становнике наше краљевине
              и суседе наше, преко седам гора.

ЧЕТВРТА СЦЕНА

(Чује се тиха музика, полонеза. Краљ и Краљица стоје крај колевке. Поред њих је Жабац. Око њих су дворани. У ритму музике поданици (десетак ученика)  у колони прилазе и клањају се беби. Клањају се пред Краљем и Краљицом и кратко задржавају код њих. Краљ и Краљица достојанствено поздрављају госте благим наклоном. Улазе виле Цветана, Златана и Добрана.)

ЦВЕТАНА:(Стаје и клања се пред краљевским паром, а онда махне штапићем испред колевке.)
                 Тако си лепа принцезо мала,
                 ја ћу ти прва рећи своју жељу,
                 буди најлепша на целом свету
                 и живи живот у миру и весељу.
                 Ходај усправно кроз живот цео,
                 колевку твоју, посућу цвећем,
                 (Посипа колевку цветним латицама.)
                 буди безбрижна и раздрагана,
                 цветај к'о ружа, са новим пролећем.

ЗЛАТАНА:  (Ставља златни ланчић у колевку.)
                    Као што ланчић од злата сија,
                    сијај и ти принцезо мила,
                    читај и учи и мудрост стекни,
                    буди ми здрава, буди ми чила.
                    Оно што човек носи изнутра,
                    вредније је од свакога злата,
                    зато негуј знање и памет,
                    тако ћеш отворити свака врата.

ДОБРАНА: (Махне штапићем преко колевке.)
                    Посебне дарове имам за тебе,
                    то су племенитост и доброта,
                    оне су важне за свако време
                    и трају од почетка, до краја живота.
                    А онај ко има у себи ово,
                    зрачи срећом и срећу дели,
                    воле га сви на свету људи
                    и његово друштво свако жели.

(Чује се гласна музика, грмљавина, олуја… Улази на сцену Грдана.)

ЦВЕТАНА: Сад  је све готово, изрекле смо жеље,
                     више немамо чаробних моћи,
                     па зашто нисмо сачекале,
                     могле смо претпоставити да ће доћи.
                               
ГРДАНА:(Говори гласно, крештавим гласом.)
                 Зар се тако ради са важном суђајом?
                 Мене не зовете да видим Ружицу?
                 Бацам на вас клетве најгоре на свету!
                 Дворац ће вам срасти у трње и живицу!
                 Живећете сами, без игде икога,
                 у госте вам више нико доћи неће,
                 ако ико проба, пробошће га трње,
                 нећете имати, ни пара ни среће.

КРАЉИЦА: Немој да нас кунеш!
                      Од срца те молим.(Склапа руке .)
                      Не дирај нам Ружицу,
                      ја је много волим!


ГРДАНА:(Смеје се злобно.)
                 Зар моћна Краљица,  мене нешто моли?
                 (Говори подругљиво.)
                 Не дирај нам Ружицу, ја је много волим.
                 Молбе ти не вреде, и нема тих пара,
                 ко Грдану увреди, за то одговара.

ЖАБАЦ: Моја драга Краљице, ти си се молила
                 и зато се твоја, жеља испунила.
                 Пољубила си ме,  јер си веровала,
                 а искрена вера, чак и чуда ствара.
                 Имај поверења, ја ћу ти помоћи,
                 а злобница Грдана, изгубиће моћи.

ГРДАНА: (Гласно се смеје.)
                 Зар ти претиш мени? Какве су то речи?
                 Обична жабетина, мене ће да спречи?

ЖАБАЦ:Ко се задњи смеје, најслађе се смеје,
                зато пази Грдана,  какве су ти жеље.
               (Жабац излази. Краљица узима бебу из колевке, привија је уз себе и плаче. Краљ грли Краљицу. )

ГРДАНА:Ха, ха, ха, ха ,ха! Какав чудан створ!
                 Наставићу сада,  нек' чује сав двор!
                 Бићете у беди, то није најгоре,
                 за Ружицу вашу припремам невоље!
                 На рођендан петнаести она ће умрети,
                 зачарано вретено, у руке ће узети!
                 У прст ће се убости, муке ће настати,
                 свог јединог чеда смрт ћете гледати!

(Чује се нежна музика. Улази Анђео и носи вретено.)

АНЂЕО: Је л' овакво вретено,  помињеш Грдана?
(Хвата га за врх и испробава колико је оштро.)
                 Није тако оштро, да се створи рана.

ГРДАНА:(Љутито отима од Анђела вретено. Ставља кажипрст на врх и убоде се. Пада на земљу. Говори тишим гласом.)
                О, крилати створе! Ко си сад па ти?
                И шта ми уради? Осећам дах смрти.

АНЂЕО: Са неба Анђео, то сам лично ја!
                Краљичин сам чувар, нека свако зна!

ГРДАНА: Помози и мени! Желим још да живим,
                 да уништим краљицу, онда да се смирим.

АНЂЕО: Зар не слушаш ништа Грдано охола?
                Краљичин сам чувар, штитим је од бола.

ГРДАНА: Заштити и мене! Ма све ћу ти дати!
                  Само имам жељу, да краљица пати.

АНЂЕО: Ја штитим праведне, Краљица је таква,
                а злобне к'о ти, чека огањ пакла.

ГРДАНА: Имам лепи дворац, пун злата и блага.
                  Узми шта год желиш,  спаси ме од пакла!

АНЂЕО: Покајање желим! Не треба ми благо.
                Кад се право чини и богу је драго.
                Повуци све клетве и спаси се мука!
                А онда те чека пријатељска рука.

ГРДАНА: (Говори тихо, самој себи.)
                 Кад боље размислим, нико ме не воли,
                 а то није добро, и уме да боли.
                 Живела сам сама, у својој раскоши,
                 никада ми нису, долазили гости.
                А шта вреди злато и сво моје благо,
                пријатеља немам да му буде драго,
                да са њиме делим све оно што имам,
                да му љубав дајем и да љубав примам.
                (Кратка пауза. Грдана се обраћа Анђелу.)
                У праву си Анђеле, од срца се кајем!
                Од сада ћу живети ја да љубав дајем.
                Ником више нећу, зло ни помислити,
                а камоли клетву, на неког бацити.

АНЂЕО: Анђели на небу, певају у хору,
                сви се сад веселе, нашем разговору.
                И увек смо срећни када неко схвати,
                да се свако добро, увек добрим врати.

ГРДАНА: Хвала ти Анђеле, што си опростио,
                  што си мене грешну, сада прихватио.

АНЂЕО: Кад овца залута, па пронађе стадо,
                тад се славље спрема, свима нам је драго.
                Кад се један грешник, врати на пут прави,
                певамо у хору, цело небо слави.

(Сви учесници излазе на сцену и углас говоре.)

Радује се небо, земља се радује,
принцеза Ружица, жива и здрава је.
Грдана је добра, клетву је скинула
и срећно се наша, бајка завршила.
Децо, запамтите, да сви људи греше,
ал' када се призна, проблеми се реше.
Свако од нас може, на себи радити,
доброту ширите, срећни ћете бити!


                    






















Нема коментара: